Lovespell, blagoslov i prokletstvo

Prokletstvo nije baš popularna reč u savremenom društvu, niti u u savremenom jeziku. Izbegavamo je čak i u pričama, međutim to je vrlo jaka reč. Jednako kao i blagoslov, a ponekad, da bismo upoznali i prepoznali sve svoje blagoslove, moramo da proučimo i prokletstvo.

 

Moje je prokletstvo romana. Baka Olga mi je pričala priču o nekoj isceliteljki i radoznaloj devojci koja je spaljena zbog knjige koju je napisala. Kad god mi je to pričala, imala sam utisak da me proverava da li sam se setila još nekog detalja. Onda počne priču, ja je nastavim, sa raznim detaljima. To sam bila ja u prošlom životu. Nisam znala šta sam loše uradila. Potom me je tako šetala kroz Vreme i Prostor.

 

– Sad si na dvoru u vremenu Francuske revolucije, šta vidiš oko sebe? – ko tako razgovara sa malom devojčicom. Sve vreme radi regresiju sa mnom i vraća me u prošle živote. Dok smo mali, mi se svega sećamo. Posle zaboravimo. Ona se potrudila da to zapamtim kao priče.

– Negde sam sakrivena na stepeništu i gledam šta se dole dešava, kako pljačkaju dvor. Rulja je ušla svugde, pale i raznose sve što je na dvoru. Nekome je sve oduzeto, a ja sam gledala na dvoru kako pljačkaju i oduzimaju.

U ovom slučaju bila sam dete i to sam sve gledala sa galerije, skrivena. Onda su me gajili na selu, a osećalo se da tu ne pripadam. Otkud i nepripadanje. Onda sam bila u nekoj tamnici, zatvorena i zaboravljena od svih. A to je neka druga priča.

 

– Pričaj mi neku priču, bako.

– Misliš da ti postavim pitanje za putovanje kroz Vreme, pa da ti meni ispričaš šta se dešavalo.

– Mama kaže da sve izmišljam, a drugari kažu da lažem. Jedino ti želiš da slušaš priče koje tražim od tebe da mi pričaš…

– Svi imamo svoje priče i sve su one povezane. Hajde da skuvamo čaj, pa dok ja heklam, ti da mi ispričaš šta se dešavalo u Indiji…

– Moram prvo da se obučem kao u Indiji, idem da uzmem jednu zavesu…

– Sari, to se zove sari.

– Znam, bako, nisam došla glupa.

 

I onda sam krenula u školu i polako zaboravljala sve. Valjda je svaki odlazak u Indiju služio da se prisetim. Ali čega? Nikako nisam mogla da spojim sve priče. Danas mi sari sa venčanja, tj. hindu blagoslova, stoji kao zavesa. Jedna od mojih spiritualnih prijateljica mi je na nekoj seansi objašnjavala da sam u ovom obliku, tj. liku i telu došla da imam samo kratko iskustvo, takav je bio dogovor i da odem već kao beba, međutim moje telo preuzima druga duša, jer ona ima zadatak. Duša u misiji, ja sam žena u misiji, nisam to samo jednom napisala. Dođem, uradim šta je potrebno i odem – ja sam vrlo, vrlo svesna da je moje vreme ograničeno. Setila sam se i te priče. Ja sam je pričala baki i odjednom se našla u novom telu, na zemlji, ah, ovo mora da je raj!

Verovatno je jedna od misija da rasturim ili bolje rečeno dekonstruišem porodično prokletstvo i crne oblake. Kad malo bolje pogledam, nikome ne cvetaju ruže.

Baka se bavila talismanskom magijom, ona je znala svašta. Dobra stvar je što sam podsvesno od nje naučila mnogo, a svesno sam tragala za dodatnim objašnjenjima. Strah je najveći neprijatelj ljubavi.

 

Šta je suprotno od straha?

Ljubav.

Kad smo se prvi put sreli, Vladimir me je pitao: znaš li šta je suprotno od straha?

Ljubav – odgovorila sam ne razmišljajući i pogled koji smo razmenili u tom trenutku bio je znak raspoznavanja. Kao neka lozinka, znamo da smo se sreli,, nakon toliko vremena. Žena koja se bavi mayanskim prognozama rekla mi je da se mi prepoznajemo, mi smo ti koji su čekali jedni druge i ovo vreme u kome se srećemo.

 …

Šamanka iz Perua je rekla da se mi samo prisećamo. You just need to remember.

…

 

Baka Olga je bila stara devojka, jedva su je udali u 21. godini. Ništa joj nije falilo, samo je bila posebna. Imala je poseban dar – mogla je da začara svakoga. Kao i sve žene koje su udate sporazumno a ipak prisilno – njena najveća ljubav je bilo njeno dete. Jedno je umrlo, devojčica, a drugo je moj otac. Njenoj radosti nije bilo kraja kad je prvo unuče bilo devojčica. Vrlo je čudno kad pogledate fotografije, jeste, deca se izmene, no izraz lica devojčice koja je rođena sa potpuno crnom kosom i devojčice par godina kasnije sa mona liza osmehom i kosom boje meda. To nije bila ista duša, u očima se videlo.

Svoje fotografije pre druge godine ne prepoznajem, slatka beba liči na mene, ali je neka druga duša. Ona koja je otputovala dalje.

Moja majka je morala da radi kao i sve majke u to vreme. Nama je prodat taj koncept da žena treba da bude i majka i domaćica i da super izgleda i da ima uspešnu karijeru. Zašto, ne znam, no žene se ubiše u dokazivanju da sve mogu, zbog toga najčešće boluju od ozbiljnih bolesti. Majka radi, a mene čuva baka, meni je to bila uživancija, jer me je baka ionako obožavala, a kako sam bila anđeo – osvojim svakoga za tili čas. Dete blagosloveno, gde god da se pojavim, u kućama tih porodica je bivalo bolje ili su se deca rađala. Ponekada je neko morao i da ode na onaj svet, ali to je neminovan proces. Niko od nas nije ovde zauvek i zapravo smrt je najveće oslobađanje. Uznesenje.

 

Elem, mama radi po čitav dan, ja sam sa bakom. Posle nekog vremena, mama mi je bila stranac koji stalno ima neke zahteve i stalno je nezadovoljna ili u strahu, a baka i ja smo pile našu verziju kafe. Onu Divku, mislim da se tako zvala zamena za kafu, zapravo kafa od rogača koju i danas pijem sa uživanjem. Obožavala sam da je gledam dok mi sprema doručak, nešto vrlo skromno i prema njenim uverenjima „svako jutro jedno jaje organizmu snagu daje“. Niko nije kuvao tako divna rovita jaja poput nje. Zna tačno tajming. I deda je nabavljao sir, mekan kao da su ga anđeli pravili. Naravno, beli hleb i sve što ide, i od toga smo svaki čas bili bolesni od svih virusa, naravno, ali, kad ti neko sprema sa toliko ljubavi… A s druge strane, mama je moja mama. I ona ne voli baku, jer baka misli da nije dovoljno dobra za njenog sina. I baka je navodno bila grozna i svašta joj je govorila kad je došla da živi kod njih, poput ne hvataj se za kvaku, ja sam to krvavo stvorila… često su se svađale a da ni same nisu znale zašto. I mnogo povređivale jedna drugu i sve oko sebe. Mama je bila u strahu od bake do smrti svoje u 53. godini. Olga je nadživela, umrla je par godina kasnije.

Odmalena sam naučila da budem kameleon. Šta treba da radim da bi me baka volela, a šta mama. Uvek pričaš ono što one žele da čuju. Ali to nikome nije pomoglo, samo sam ja ušla u taj vrtlog. Iz koga sam posle jedva čekala da pobegnem i trebalo mi je čitavih 20 godina da se suočim sa porodičnim prokletstvom. Uostalom, trebalo je izučiti malo sve škole za veštice, medijume, vilenjake i čarobnjake.

Otkad znam za sebe, okružena sam magijom.

 

Dve porodice se ne sastavljaju tek tako, kad su se moj otac i majka spojili, little did they knew da to nije bilo slučajno. Kao što nije bilo slučajno da su živeli u istoj ulici. Tata je bio najlepši dečko u kraju, sin jedinac, obožavan od majke, uvek obučen po poslednjoj modi. Naravno da je posedovao gramofon i ploče, njegovu kolekciju sam nasledila – fantastičan pregled izdanja šezdesetih i sedamdesetih. Oboje su bili iz drugih mesta, ali se našli baš u tom kraju, jedno pored drugog. Sve su devojke htele da se udaju za mog tatu, zašto je on izabrao mamu, nikome nije bilo jasno. Ona čak nije imala ni dobro formirane prste na jednoj ruci i kažu da nije bila ni lepa, ogroman nos, krupne oči. Meni to danas nije jasno, pošto je baš bila striking figure i lepa upravo zbog toga što je bila neobična. Nije ličila ni na koga ko je tad bio popularan, niti u trendu, a kao osoba – niste mogli da je ne zavolite. Jedna od onih što vam se uvuče pod kožu sa svim svojim problemima i stalnom brigom. Rak.

 

Nisu njih dvoje ni bili svesni da ih spaja porodično prokletstvo sa dve različite strane. Mamina ženska familija ima čak i svoju crkvu, a pre sto godina osim velike želje za iskupljenjem nije bilo drugog motiva da se gradi. Sve žene imaju zadatak da vuku svoje muževe i preuzimaju muške uloge. Sve su nesretne u brakovima, nose neku hiljadama godina staru tugu u očima i žive samo za svoju decu. I umiru isto tako zbog njih. Sa druge strane, tatina priča je neistraženo polje, ali samim tim da se baka Olga bavila talismanskom magijom na sebe je navlačila bes i ozlojeđenost drugih ljudi. Svi oni koji su nju proklinjali, proklinjali su i sebe. Čudne stvari su se uvek dešavale u kućama gde smo mi živeli. Najčudnije u kući gde ja danas živim – for example, jednom sam se probudila ujutru i čitava sam bila prekrivena miševima. Da, malim i živim, ne znam koliko ih je bilo, izgledalo je stotine… Možda je bila neka tinejdžerska šala, no mi tada nije bilo nimalo smešno. Moja majka je u njoj bila non-stop bolesna, tata je bio besan, moj brat se tešio narkoticima i nije imao problem sa drogom, nego sa realnošću. A ja sam pobegla glavom bez obzira. Jeste, you are the creator or your reality, and reality can create you. Shvatila kao svoj zadatak da pročistim sve prostorije od potkrovlja do podruma. Tj. od tavana do podruma. Tavan je meditation room. Svaki ugao je provetren i osveštan – ne od strane sveštenika nego od strane mene 🙂

 

– Možda su te u toj priči spalili kao vešticu, ali ne zaboravi da si ti zapravo čarobnica. Ljudi se plaše onoga što ne razumeju – čujem odnekud bakine rečenice. – A najviše se plaše da spoznaju koliko su moćni.

 

Svi smo verovali da je kuća pod nekom magijskom opsadom, začarana i ukleta. Da vuče neko prokletstvo koje se prenosi na sve njene stanovnike. Sve dok nisam rešila da promenim to verovanje. Sve što je začarano, može i da procveta. Sad kuća u kojoj nisam mogla da spavam dvadeset godina ima fantastičnu energiju i mislim da postaje neki hram ili utočište za umetnike.

Holistički centar.

Rehab.

Ali prvo je moj rehab. Ja sam morala da spojim kockice, rastavim i sastavim ponovo. Moja baka je znala da ću se kad-tad vratiti i, pošto nije mogla uživo da mi prenese svoje znanje, ostavila mi je neke kodirane poruke. Sređujući njene stvari, naiđem na heklane simbole svete geometrije. Kako je ona znala sve ovo, a pravila se da je jedva pismena? Pomoću simbola tj. paterna iz Svete Geometrije se objašnjava svet i naše postojanje. Hop, flower of life, seed of life, egg of life, sve je ona to napravila dok smo nas dve ispijale kafe i čajeve, a ja pričala priče kojih sam se prisećala… Doskoro sam bila ubeđena da mi je te priče ona pričala. Ali ne, ona je crtala krugove, što me Elif Shafak, turska književnica podsetila, priču sam pričala ja. Potom nađem i the tree of life, razne kabalističke simbole, i nađem neku fotografiju, stara crnobela, moja baka u sariju sa tačkom na čelu i pored nje neki Indijac sa turbanom na glavi. What the hell is this? Minijaturna fotografija, ali oni kao da stoje ispred nekog hrama. Na poleđini piše Amritsar, India. Kakva Indija, ja nisam znala da je ona ikada putovala bilo gde, ona se žena bavila baštom i porodicom čitavog života. I svima se penjala na glavu, jer je morala da nadgleda sve što se događa oko nje. Iako nikad nije bila obična domaćica, obična žena, obična majka, obična baka, ništa oko nje nije bilo obično.

 

Kad sam se jednom žalila zašto ja ne mogu da imam običan, normalan život, rekla mi je skoro pa razočarano: Ti koja imaš toliko talenata? Pa zašto bi ti išta radila kao i svi. Biti normalan je nedostatak hrabrosti da se bude ono što jesi. Strah, briga i nasilje ne mogu da promene ništa, niti da pomognu nikome, a pogotovu da izleče neki prostor ili ljude. Ali energija ljubavi može. Može sve.

 

I ko je ovaj Indijac? Prvo mi je bilo čudno, a onda sam počela da povezujem… kako je sve povezano.

 

Ta naša verovanja u prokletstva, magije i uroke, to je samo strah.

– A šta je suprotno strahu? – pitala bi me baka.

– Ljubav – odgovarala sam ja, onako mala kao da znam šta je.

Aha, to sam kod nje prvo čula.

 

……….

napisala Žana Poliakov, ovo je deo iz knjige “Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije“, Vulkan 2014.
photo credits Vladimir Miladinović Piki