Odrastanje, sazrevanje, prerastanje iz uloge deteta u ulogu zrelog čoveka, nekome se desi pre a nekome kasnije u životu. Ova transformacija je deo životnog ciklusa. Za ovu transformaciju potreban je pritisak kako spolja tako i iznutra.
Prirodno odrastanje kroz detinjstvo ide nekako manje više spontano, kroz obdanište i kasnije školovanje koje nam nameće sve više i više obaveza, nužno sazrevamo. Zapravo, ono što nas tera da odrastemo to je taj nivo odgovornosti koji sve više preuzimamo na sebe i čini nas sve manje zavisnim od svoje primarne porodice. Primarna porodica je ključni faktor u našem odrastanju. Ona može biti podsticajna a može nam često i podmetati nogu u tom našem procesu.
Sabotaže koje dolaze iz kuće umeju često da izgledaju suprotno od nečeg neprijatnog, od strogosti i discipline. Jer, što smo više uljuljkani u svom domu to nam je teže da preuzmemo teret odgovornosti na sebe. A i zašto bismo kada nam je tako lepo i toplo sa našim roditeljima.
Dokle god nam oni nude negu i brigu, mi nemamo dovoljan pritisak od spolja koji nas gura da prerastemo taj okvir, te se sve više uljuljkujemo i uspavljujemo, baš kao i beba kojoj je nežno i toplo u majčinom naručju. Tako je sve to dobro dok smo mali, pa zašto bismo to menjali. I što su nam roditelji brižniji i manje nam postavljaju granice, što nas više štite, to nam je sve udobnije. S tim da nas u tim uslovima ipak nešto žulja, nešto nam ne da mira. A to je pritisak koji se stvara i raste iznutra. Jer priroda svakako čini svoje, hormoni čine svoje, i procesi unutar nas na fiziološkom nivou idu u smeru napretka, sazrevanja, tako da ako nismo u skladu sa tim, počinje iznutra nešto da nas drma i remeti uljuljkanost.
Potreba za razvojem, transformacijom, promenom svakako postoji kakve god uslove imali, i pritisak iznutra pokušava da se izbalansira sa pritiskom od spolja. I ako nema discipline i pritiska spolja, on se sve više javlja iznutra. Počinje bunt, poznati tinejdžerski, koji ruši roditeljske stare šablone. Snažna potreba za identitemom se javlja kao i potreba da se povežemo sa kolektivom, nekom drugom zajednicom van okvira svoje porodice. Povezivanje na društvenom nivou, kroz koji tražimo i razvijamo svoj identitet, u želji da se što pre povežemo, a opet i da budemo svoji, je prirodna stvar u periodu adolescencije. U tom periodu daćemo sve da prevaziđemo okvire primarne porodice. Poznato je i da deca koja pak nemaju tako udobnu situaciju u domu, ranije odrastu jer su primorana od neprijatnih spoljnih faktora. Takvoj deci, iako u početku deluje da je teže, kasnije u životu bude dosta lakše – jer su već sazreli, već se suočili sa teskobnim stvarima koja su ih podstakla na odrastanje.
Zapravo, sama osoba je ta koja bira svoj put, brzinu i uslove odrastanja. Jer opet, sve izbore sami svesno ili nesvesno biramo na putu ličnog sazrevanja. Astrološki gledano, ove promene se u zodijačkom krugu dešavaju na prelazu iz znaka Raka u znak Lava, nasuprot čega stoji prelaz između Jarca i Vodolije, odnosno na osi horoskopa 5 – 11. Znak Raka je simbol naše primarne porodice, koja bi ako je sve u skladu trebalo da bude ta bliskost, nežnost, toplina koju osećamo u svom domu, kod roditelja. I odatle počinje naše odrastanje.
Zavisno od horoskopa same osobe, vidimo i koliko joj je lako u toj porodici. Na 15.stepenu Raka je tačka egzaltacije Jupitera, odnosno, tačka najvećeg svetla i spoznaje. Ona se nalazi baš tu, na sred znaka Raka i to je ona najveća sreća i bliskost koju osećamo ako imamo sklad u primarnoj porodici, što zavisi i od pozicije samog Meseca, situacije u 4.kući ali i vladara 4.kuće. I naš Mesec i znak Raka nas pitaju – koliko smo bliski sa sobom i koliko volimo,, prihvatamo i poštujemo sebe? Sa suprotne strane nalazi se Jarac, kao i njegov 15 stepen, stepen pada Jupitera, pad morala ali i tačka vrhovne mudrosti i pita nas – koliko smo spremni da preuzmemo odgovornost za sebe i sve što nam se dešava, i da počnemo da verujemo da su i čuda moguća? I zapravo odgovor na prvobitno pitanje o odrastanju leži između ova dva pitanja.
Saturn, koji trenutno tranzitira svojim znakom i biće tu do kraja 2020.godine, postavljaće svima nama pitanje odgovornosti u različitim oblastima života i podsticaće nas na zrelost, gura nas od onoga što nam ne treba i što ne volimo, ka onome što je zaista za nas. I tera nas da preuzmemo odgovornost za svoj život. Ko je već preuzeo biće mu lakše, ko nije biće mu teže. Neki će delovati kao nagrađeni a neki kao kažnjeni. Iskušenja će biti manja ili veća, u zavisnosti od toga koliko smo se već zauzeli za sebe. Mesec koji se brzo kreće i ima svoje faze, opet utiče na naše raspoloženje jer nas povezuje sa našim emocijama. Danas kada se dešava lunarna eklipsa u znaku Lava, na 11.stepenu, obasjava se sve ono što nas povezuje sa onim što volimo, sa našom porodicom ali kako je u pomračenju on iznosi na videlo i našu senku na toj tački, preko koje će se razotkriti naša spremnosti ili nespremnost da odrastemo u nekom delu sebe, da otkrijemo još neko dete unutar nas koje možda još ne želi da odraste ili koje je spremno da sazri i prihvati sebe kao bitnu jedinku u ovom svetu. Današnji mesec pitaće nas koliko želimo da se upustimo u društvene događaje, kao zrele jedinke a koliko još uvek želimo da ostanemo po strani, povučeni u staro gnezdo. Koliko nam se i zašto ide bilo gde, van svog doma. Jer u Lavu otkrivamo sebe kroz sve ono što volimo, čemu se naše unutrašnje dete raduje a Vodolija nas zove u novo, neotkriveno, i traži zrelost i hrabrost da budemo autentični i da se hrabro pustimo u kolektiv.
Kako povezati ove suprotnosti u sebi. Možemo pitati sebe: Koliko smo hrabri da budemo svoji i da ono u čemu uživamo možemo sa radošću da podelimo sa drugima? Da bi bili svoji, i iskreno srećni, potrebno je da smo prepoznali i prihvatili dete u sebi ali i da smo spremni da prevaziđemo okvire primarne porodice, da ne pristajemo na stare obrasce, navike, i da smo u stanju da se oslobodimo što više starih uverenja koja nam više ne služe, koje smo kroz tu porodicu prihvatali. Tako da ovi dani oko lunarne eklipse su odlična prilika za još jedno pročišćenje, preispitivanje i sazrevanje. Postavimo zato sebi ova pitanja i povežimo se sa našim unutrašnjim detetom:
Šta mi je vredno što nosim iz porodice?
Koji su to potencijali koje sam odatle nasledio/la?
Šta mi više ne služi a navika je iz primarne porodice?
Na šta više ne želim da pristajem?
Čemu novom što je u vezi sa mojim duhom sam spremna da otvorim vrata?
Šta me najviše raduje?
Zašto i na koji naćin želim da se uključim u igranku života?
Ova pitanja mogu nam rasvetliti put ka sebi na šta nas uvek Sunce i Mesec pozivaju, naročito kada su u bitnom aspektu, kao što je ova danas opozicija.
napisala Ksenija Stojković Šutilović, preuzeto sa njenog bloga Život kao patchwork.
