… jest, deluje kao da sam andjeo ali mnogo više kao andjeo smrti. Ili će umreti vaša priča ili vi? – ponekada moja predavanja nisu toliko slatka. U stvari, nisu uopšte slatka, niti sam ja slatka, niti pokušavam da budem slatkorečiva. Uvijala sam dugo sve nešto u metafore ali danas samo zero poruka. Perom u glavu.
Reči su vrlo moćne, postani svesna kako ih koristiš, pričale smo o tome više puta – razgovaramo. Jedna od mojih učenica želi da radi sa andjelima, kanališe poruke, pomažu joj u tome andjeoske karte. Kako smo počele da radimo, andjeli nam sa svih strana šalju poruke. Od onih “običnih” kad ispred sebe na zemlji ugledaš pero od ptice, podigneš ga i poneseš sa sobom… do neobično sinhronizovanih situacija. Nadjemo se u kafeu da potpišemo ugovor ( naš šašavi ugovor za mentorship program pisanja knjige koji traje 9 meseci) i proslavimo. Pitamo koje vino imaju na čašu. Imamo samo domaće vino “Kao da si andjeo“. Nas dve se pogledamo. Naravno. Upravo tako. Donesite.
Od tad navijam da joj se i knjiga na kojoj radimo zove “ Kao da si andjeo“. Tokom samog procesa “stvaranja“ knjige sve naše nesigurnosti i strahovi počnu da izlaze. Sumnjamo, ko sam ja da kanališem poruke. Proglasiće me ludom. To nije pravi posao. Ne mogu od toga da živim. Hajde ti napiši knjigu o andjelima – kaže ona meni.
– Mogu da dodam jednu priču ili par njih.
Svako malo me zovu andjelak, čarobnica a ja sam više andjeo smrti.
Proces transformacije i jeste smrt. Smrt vaše stare priče.
Moj prijatelj Karlo, vrlo upečatljiv tip duge sede kose i brade koga “abercrombie i fitch“ koristi kao modela za svoje kampanje ima i vrlo upečatljivu priču. I on će je ispričati svakome koga sretne. Kako mu je njegov predivni sin umro od raka sa dvadeset i nešto godina. Ako je postojao andjeo u muškom obliku, to je bio njegov sin. Pokazao mi je sliku, u životu nisam video lepšeg muškarca, kaže mi kasnije njegov prijatelj i rasplače se. Neobično lepa duša u neobično lepom telu koje je postojalo na zemlji samo u tako kratkom periodu. Biti “andjeo na zemlji“ je uglavnom nepodnošljivo.
People are strange, rekao bi Jim Morrison. Mislili smo da je supercool kad možeš da čitaš tudje misli, a onda su došle društvene mreže…eh, tako se osećaju andjeli jer imaju mogućnost da čuju sve naše dileme, sumnje i kako sa sobom razgovaramo kad nismo sa sobom u ljubavi. I u filmovima, andjeli su uglavnom depresivni.
Karla su godinu dana nakon smrti sina, pokušali da opljačkaju na ulicama Buenos Airesa. To ga je toliko razbesnelo da je pokušao da napadne napadača i dobio metak u stomak. Nekoliko operacija kasnije, ima sašivene i rekonstruisane unutrašnje organe, ali je živ. Na prilično neprijatan način – resetovan. Ko sam bio nekada uopšte više nisam, ljudi koji me znaju čitavog života me ne prepoznaju. Neki se brinu.
Ko smo mi bez naših priča? Ko bismo bili bez naših priča? Ako promenimo priču, brinuće se mnogi, šta će svet reći ...
Meni je bilo zanimljivo da slušam njegove priče jer starije generacije imaju mnoštvo priča ali nema ko da ih sluša. On potiče iz stare Basque porodice, koliko tu tek ima priča. Baskijski narod čitav svoj identitet bazira na jeziku, zovu ga euskara. Ne pripada nijednoj grupi indoevropskih jezika, u njemu gotovo da nema apstraktnih termina, na primer vreme, prostor, a obiluje neobičnim lingvističkim oblicima. Jezik je naš kod, program našeg kompjutera.
Karlo govori engleski sa akcentom i uopšte ne ferma gramatiku, treba malo vremena da ukapiraš njegov način. It is more about the moment, kaže. Uprkos detaljnom istraživanju i dalje nije moguće utvrditi poreklo baskijskog naroda. Oni milenijumima naseljavaju oblasti koje im i danas pripadaju, ne dodirujući se previše sa ostalim stanovnicima Iberijskog poluostrva, odnosno Špancima. Nulta krvna grupa je uobičajena, kao i pozitivni rezus faktor. Genetička istraživanja su potvrdila izuzetnu starost baskijskog naroda. Sve oko njih je zagonetno.
– Pa vi ste neandretalce pretvorili u kromanjonce, setim se neke teorije zavere ( ili istine) koju sam čitala da Baski, Kelti i Srbi po svom DNK pripadaju najstarijim narodima. Ja sam, naravno krvna grupa Zero plus. Komedijaš u meni, uvek nadje način da sve pretvori u komediju. Da sam upala u njegovu dramu, verujući da sam tako saosećajna, samo bismo se kupali u tragediji, kako ličnoj tako i tragediji baskijskog naroda koji izumire. Ne umire se od smeha, nego od straha.
– You are so funny that sometimes I am scared. – kaže mi Karlo. Onaj izraz “da umreš od smeha“ mi je konačno postao jasan. Znam, kad se pojavim nešto će umreti. Ili ti ili tvoja stara priča. Svako na kraju nosi svoj krst. Zapravo, svako nosi svoju priču. Ne umire se od smeha, nego od straha.
Ali, andjeli su funny – dodaje moja studentkinja. Oni su radosni i zabavni.
Indigo deca sumnjaju u sebe ali ne sumnjaju u radost. To je njihovo prirodno stanje.
Ima jedan film. Ime Ruže se zove, po knjizi, naravno, Umberta Ecco-a (i film je dobar); igraju Sean Connery i Christian Slater; CSI murder mystery triler, ali u srednjem veku, među fratrima, među prljavštinom, potisnutim emocijama, među zidovima među kojima i oko kojih vladaju glad i nemaština, licemerje i … strah. Ogromna biblioteka u koju nije svima dozvoljen ulaz, knjige koje se prepisuju, a možda i dopisuju – ko zna ko nam je sve prepravljao prošlost u odnosu na to da li je bio gladan, horny ili pod nečijom pretnjom. Jedna knjiga je ključ za rešenje ovog kriminalističkog zapleta – Aristotelova Poetika, ali onaj drugi deo, O komediji. Crkveni predstavnici ne žele da se ta knjiga proširi među ljudima jer je – opasna. Ko god je pokušao da je čita, završio je u najstrašnijim mukama.
– Kad se smeju, ljudima se lice deformiše i liče na majmune – kaže onaj koji bi da knjiga nestane objašnjavajući našem junaku, koji se (veoma simpatično) zove William of Baskerville.
– Majmuni se ne smeju. Smeh je specifičan samo za ljude – odgovara William.
– Kao i greh. Hrist se nikada nije smejao – mrtav ozbiljan je njegov sagovornik.
– Da li možemo da budemo baš sigurni u to?
William ume da postavlja prava pitanja. No, šta je to toliko problematično u smehu? Bio je uporan ne shvatajući u čemu je problem: smeh neće nestati ako nestane ta knjiga. Smeh ubija strah, a vera bez straha ne može da postoji. Bez straha od đavola, ljudi nemaju potrebu za Bogom. Smeh je zabava za proste, obične ljude. Ali sa Aristotelovom knjigom i intelektualni soj, svi ljudi koji čitaju će misliti da je dozvoljeno smejati se – svemu. Da li smemo da se smejemo Bogu? Čitav svet će se pretvoriti u haos.
A to je, u neku ruku, da umreš od smeha.
…….
napisala Žana Poliakov
prvi put objavljeno kao kolumna u magazinu Lepota i Zdravlje, širom Balkana, završilo u knjizi Kao da si andjeo,
izdavač Harmonija knjige 2020.
