Filosof tvrdi da u vreme Promena Novi svet pripada radoznalima, dok oni koji tvrde da već sve znaju nastavljaju da žive po starom, savršeno opremljeni za svet koji više ne postoji. (Eric Hoffer)
Da ste me 2010. zapitali sa koje strane ove misli se ja nalazim, odvažno bih vam rekla da grebem po ogradama Novog sveta. Živela sam tada u Njujorku, bila u kasnim dvadesetim i uživala u magiji grada čija su mi se vrata bez mnogo muke otvarala. Da vas ne bih zavarala ovim hrabrim opisom tog grada, moram vam priznati – to nisu bila vrata iz MOJIH snova, već varljivo šljašteća, zakamuflirana u vrata SVAČIJIH snova i privlačna svima koje sam tada poznavala. Ispred tih vrata verno su čekale horde mladih ljudi – nedovoljno popularnih, nedovoljno povezanih ili nedovoljno privlačnih da bi se našli na njihovim VIP listama. Ni ja, koja sam kroz ta vrata prolazila bez čekanja, ni oni koji su se davili u masi, nismo tada znali da nema potrebe za guranjem. Nenašminkana, sa svim svojim knjigama i diplomama, i ja bih se očas našla u istoj gomili, ali poput vidre u svojim dvadesetim znala sam tačno kako da pomoću šminke, pažljivo biranih cipela i notom balkanskog bezobrazluka odskočim od gomile. Bila sam takva, pred tim vratima, „veoma bitna osoba”. Nije vam teško naslutiti da šarena laža od života koji sam živela po tuđim pravilima nije mogla večito da traje.
Ja to tada nisam mogla da vidim. Slom me je zatekao potpuno nespremnu. Žana Poliakov je u moj njujorški život ušla na mala vrata velikih koincidencija. Na površini nas je povezalo moje opsesivno interesovanje za magazin od kojeg sam gubila dah i zajednička prijateljica koja se nije libila da me ohrabri da „samo pozovem Žanu koja je u Njujorku još par dana na promociji svoje prve knjige.” O Žani tada ništa nisam znala, ali su pri pomenu susreta sa tom magičnom ženom u meni sve kočnice vrištale od trenja kao siguran znak da moramo biti vrlo pažljivi kad biramo svoje želje. Pitam se da li bi se taj susret uopšte desio da samo dan pre njega kroz moj život nije prošao tajfun i oduvao sve izglede da će moji tadašnji snovi IKADA zaživeti.
Skupila sam hrabrost i okrenula broj. Žana se odazvala pozivu… Od tada je prošlo četiri, pet, šest, sedam godina. Ja sam izgubila apsolutno sve od života koji je postojao pre nego sto je Žana zakoračila u njega – cipele i skupu odeću sam ispoklanjala, knjige razdelila, a stan na Menhetnu predala nekom ambicioznijem od sebe. Tiho sam nestala i sa svih lista „nebitno bitnih” ljudi u tom gradu, i sa večera na kojima se ljudi predstavljaju posebnim beskrajno dosadnom pričom o skupim sirevima. Oni nisu ni primetili da me nema. Tih nekoliko dana sa Žanom u Njujorku u jesen 2010. godine, bilo je živa avantura kroz neki drugi grad u kome si samo morao da se pojaviš – sa šminkom ili bez. Nije bilo lista čekanja, niti VIP loža, jer su tamo svi podjednako bitni. Sećam se kako sam u jednom noćnom klubu, koji kao da je iz paralelne dimenzije izbacivao aktere – vlasnik Jevrejin sa dredovima dužim od Boba Marlija u Savićevićevom dresu, ili grupa Nepalaca koji đuskaju uz zvuke srpskih truba koje su se spontano oglasile u vrlo američkom prostoru – pokušavala da iz Žane iznudim razgovor.
„Znaš, teško je priznati sebi u 30. godini da ti se najveća ljubav već desila – i to kao tinejdžeru u Srbiji.”
„Pa što ga ne pozoveš?”
„Kako misliš samo da ga pozovem? Znaš li ti koliko je godina prošlo od tada? Bili smo klinci. Obećali smo jedno drugom tada da ćemo jednog dana biti muž i žena i imati mnogo ’malih krezavih bebaća’. Uostalom, to je stvarno bilo davno… On je tamo, ja sam ovde…”
„PA?”
„Kako misliš PAAA?!”
Da se ne lažemo, znala je Žana da mi pruži i duže odgovore, ali tada stvarno nisam znala šta da radim sa njima.
„Kako se ti nosiš sa umorom? Ja sam nekako stalno umorna.”
„Ono što jeste ne mori se onim što jeste (Vesna Krmpotić). Samo radi ono što te veseli.”
„A?!”
Bilo je tu i odgovora koje zaista NISAM želela da čujem.
„Znaš, ti pišeš i stvaraš… I ja sam pisac… Zapravo nisam već godinama ništa napisala, ali jako želim da pišem… Nekako kao da se vidim u tome… Ej veruješ li ti da sam kao klinka bila voditelj dečijeg programa i pisala priče i pesme koje su tada sa lakoćom objavljivane. Nekako sam baš bila kreativna i stvarno dobra u manifestacijama… Uopšte ne znam šta se desilo od tada, ali sve mislim da će neko da me otkrije…”
„Što ne pišeš?”
„Paaaaaaaa… Nemam vremena!? Uostalom u Njujorku živim, ovde se čuda stalno dešavaju. Svaki dan možeš nekog novog da upoznaš. Ja se stalno nadam da ću da upoznam nekoga ko će da me otkrije…”
„Je li?”
„Pa da… Uostalom, nemam vremena za pisanje… Mislim da je problem moj posao – mnogo radim i, pošto ne volim taj posao, dođem kući iscrpljena… Odavno želim da nađem novi posao, ali znaš šta – stvarno sam uznapredovala i dobila povišice, i čeka me još povišica, tako da mi je, dok me neko ne otkrije, ipak SIGURNIJE da smrdim gde smrdim…”
„A što ne otkriješ sama sebe?”
„Molim???”
„Samo počni!”„Samo počni!”„Samo počni!”
Ono što danas mogu sa sigurnošću da vam kažem jeste da u svima nama živi božanska iskra. Oni koji dišu život po svojim pravilima, oslobođeni tereta modernog života, tu iskru razvijaju i sami postaju zvezde vodilje.
Mi smo svi Svetlo i beskrajni božanski genij. Ako mi ne verujete, samo pogledajte reakciju u svom telu. Je li vam se grči nešto u stomaku? Jeste li se naljutili? Možda ste se obradovali ili zapitali otkud ja to znam… Ako u vama ima bilo kakve reakcije, oslonite se na nju, zaboravite na njen polaritet i znajte da ste živi. Znajte da ste došli na ovaj svet sa misijom mnogo većom od kuće pune stvari i srca besnog zbog političkih nepravdi. Te 2010-e iznervirana Žaninim odgovorima, o božanskoj iskri nisam ništa znala, ali sam napravila jedini korak za koji sam tada imala snage. Upisala sam se na čas Džulije Kameron. Onda sam napravila sledeći korak za koji sam tada bila spremna. Iza njega sledeći. Priznaću vam da je promena došla sa mnogo grcanja u starom načinu života, borbom sa samom sobom i konačnim odlaskom iz Njujorka. Prateći svetlo na koje me je Žana ISPROVOCIRALA, učila sam sa šamanima na Baliju i sledila upute kvantnih fizičara u Singapuru. Plesala sam do jutra bosa na večeri posvećenoj indijskom božanstvu o kom ništa nisam znala i onako usput skoro završila doktorat iz psihologije. Među nama, reći ću vam da sam, prateći božansku iskru, napravila i jedan spontani poziv onom momku sa početka priče. Nedugo potom, sanjala sam ušuškana u njegov zagrljaj i naš zajednički život, koji kao da je već postojao – samo sam morala da se pojavim. Sad sam i mama „krezavom bebaću”.
Zaboravila sam da vam kažem i to da mi je pri odlasku iz Njujorka, potpuno ležerno, Žana predložila da „napišem nešto” i da joj pošaljem, pa će se, ako bude „interesantno, možda pojaviti u Magazinu”.
„Ja? U njenom magazinu?!!!!!!”
Tada se nisam odazvala. Trebalo je da prođe četiri godine vernog uzimanja samo onih koraka na koji sam u datom momentu bila spremna da napišem „to nešto”. I dok pišem „ovo nešto za Žanu”, smejuljim se jer sam upravo shvatila – ja vam ovde ne prenosim razvojnu priču jednog „happy end-a”, već srećnog nastavka, jer koliko se god koprcala sada (a koprcam se silno!), LJUDI, EVO JE ŽANA OPET!!!! EVO JE ŽANA!
„Hoće li ta tvoja sektašica da vidi da li će moja žena konačno da počisti kuću – pa da i ja imam neke koristi od vaših budalaština”, pita se moj muž dok kucam, no ja u ovom momentu ne reagujem na njegov neodoljivi kotorski šarm. Samo se smejuljim i biram pažljivo, vrlo pažljivo ovaj put šta od života želim, jer talas je već krenuo.
A ti? Šta ti želiš?
Ova knjiga ti je u rukama, promena je neizbežna. Žana ante portas. Wink, wink…
napisala Vanja Bokun Popović za knjigu 21 dan MIND DETOX izazov, Vulkan 2015.
Vanja Bokun Popović, živi u Kotoru, Rimu i u Americi, i ko zna gde će joj se još vrata otvoriti. Trenutno je posvećena svesnom roditeljstvu, istražuje i piše za svoj sajt Moja mama Nova. Roditeljstvo je poziv za dubok rad na sebi, a to Vanju i te kako veseli. Predavač, autor i praktikant tehnologije Višeg Ja. Napisala je knjigu “Mi gradimo novi svet“. www.vanjabokunpopovic.com
