Hoću da ličim na sebe!

Postoji jedna jako interesantna i nadasve poučna priča koja oslikava naše moderno društvo, društvo koje svoju nutrinu zatrpava materijalnim stvarima, površnim stvarima. Modernizacijom smo sve više počeli da se vezujemo, sebe i svoj uspeh da poistovećujemo sa količinom materijalnih stvari koje posedujemo. Jurimo bogatstvo, kuće, kola, a zaboravljamo da postojimo, zaboravljamo kako čvrsto na zemlji da stojimo, kako da budemo svoji. Grčevito se držimo bogastva, statusa i materijalnih stvari da se često zapitam šta je to u našoj glavi…da ne pričam o našem srcu, o našoj duši. Na uspeh gledamo isključivo kroz status, moć i novac. Uspešni smo samo ako imamo avione, kamione, milione. Većina nas svoj identitet i svoju vrednost meri kroz novac i kroz razna poslovna dostignuća, kroz to koliki nam je stan, auto ili kuća. Istinsko značenje uspeha daleko je više od toga koliko imamo novca na računu, koliko nekretnina, diploma i stvari posedujemo. Zato se često pitam “Da li smo uspeli ako smo sebe izdali i dušu prodali?”

imati ili biti

u svetu para 
nestalo je žara
i život nas smara

robujemo papirima
robujemo novčanicama
robujemo kovanicama
i tako od roba do groba

zarađujemo
prerađujemo
kupujemo
prodajemo
paru na paru dodajemo
...a gubimo dušu

Uspeo je onaj čovek koji je dobro živeo, često se smejao i mnogo voleo, koji je stekao poštovanje pametnog čoveka i ljubav dece, koji je svet ostavio boljim nego što ga je našao, koji je u drugima tražio najbolje i dao najbolje što je imao. – Robert Luis Stivenson

Malo sam se uzbudila, da ne kažem da sam poludila, i potpuno zaboravila da sam tekst počela sa namerom da vam prenesem jednu jako interesantnu i nadasve poučnu priču. Zato vam je sada i ovde prenosim (svojim rečima jer sam je nekad, negde pročitala… a ne mogu da se setim di). Udobno se smestite, pa da počnemo…

Once upon a time…

Bio jednom jedan grad. Kakav grad? Strašan grad! Grad u kome nisu stanovali ljudi. Grad u kome su stanovali bunari. Mali i veliki bunari. Bunari koji su se međusobno razlikovali, kako po mestu gde su bili iskopani, tako i po oknima/otvorima koji su ih povezivali sa svetom. Bilo je raskošnih bunara, od mramora i dragog kamena, bilo je skromnih bunara, od cigle i dasaka, a bilo je i jako siromašnih bunara – ogoljenih rupa što usamljeno zjape negde na kraju puta. Komunikacija među stanovnicima ovoga grada se odvijala od okna do okna. Vesti, tračevi i priče su se brzo širile. Pa se tako gradom pronela vest da je danas u modi da se svaki bunar “ponovo rodi”. Da pojasnim malo bliže…zamisao je da se više radi na dubini, nutrini, nego na spoljašnjem sjaju, na ambalaži. Važan je postao sadržaj, a ne ambalaža. Pa su se tako bunari stali puniti raznih stvari. Neki su u sebe stavljali nakit, odeću, drago kamenje, skupocene predmete, skulpture, dok su drugi sebe punili knjigama, naučnim spisima, čuvenim letopisima… Većina bunara se toliko napunila da više nije mogla disati.

Kako je prolazilo vreme došlo je do dileme – šta da urade kako bi mogli u sebe da stave još više stvari. Pa su tako skoro svi počeli da se šire, da se jedni sa drugima stapaju i preklapaju. Počeli su da se mešaju i da gube sebe, svoj identitet. Nastalo je opšte ludilo. Svima je postalo tesno pa su se bunari svađali besno.

Za to vreme je jedan mali bunar, na samom kraju grada, došao do ideje da poveća svoj kapacitet rasta tako što će da radi na svojoj dubini. Ubrzo je shvatio da ako želi da postigne dubinu mora se rešiti svega što u sebi ima, svega što su „prolaznici“ u njega ubacili. U početku se mali bunar uplaši te praznine ali je ubrzo shvatio da će prepući od miline kad dođe do svoje nutrine. Tada se mali bunar setio reči veličanstvenog Mike Antića „Ja hoću da ličim na sebe. Ako mi se to nudi: da budem kao oni, nikad se neću ostvariti.“ I tako je on nastavio da se prazni, da se oslobađa svega suvišnog, zastarelog.

Drugi su se grabili za sve ono od čega se mali bunar oslobađao i tako sebe “ponovo rađao”. Posle nekog vremena, on je na samom dnu naišao na vodu. Nikada pre nijedan bunar nije u sebi našao vodu. Nikada se pre nijedan bunar nije usudio da bude ništa (obična rupa) kako bi postao sve (provajder vode). Nakon što se oporavio od početnog šoka, došlo je do naglog vodenog skoka. Mali bunar je počeo da se igra sa vodom. Vodu je počeo da prska na sve strane, počeo je vodu da izbacuje napolje i da tako vlaži zemlju oko sebe. Novi život se budio jer se mali bunar na veliki korak usudio. Zbog ovoga su i drugi bunari polako počeli da žele ponovo da dišu. Neki su skupili hrabrosti i sebe oslobodili svih stvari koje su ih gušile, dok su drugi nastavili po starom. Svaki bunar koji je došao do svoje nutrine počeo je prskati vodu od miline i tako doprinositi rastu i razvoju svoje okoline.

put u središte sebe

isključi sve ometače
isključi okidače
isključi smarače

isključi loše misli
isključi loše vesti
isključi bespomoćno lutanje svoje zabludele svesti

duboko u sebe zađi
skrivene vrednosti pronađi

Čiča miča i gotova priča…

Zapravo, priči nikad kraja… Setila sam se još jedne priče (ni nju ne znam kad i ne znam gde sam pročitala…pa ću je svojim rečima ispričati, da ne kažem prepričati) koja se lepo nadovezuje na priču o bunarima. Ovo je priča o svešteniku koji je pozvan na večeru kod najbogatijeg čoveka u kraljevstvu. Ovo je priča kojoj ćemo dati naziv Odelo ne čini čoveka.

Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, živeo je izuzeno imućan čovek koji je svake godine pravio raskošnu gozbu na koju je zvao samo ugledne i bogate ljude iz kraljevstva. Na njegovoj gozbi nije bilo mesta za “običnog” čoveka. Jedne godine u kraljvstvo je došao sveštenik koga su odmah svi meštani zavoleli, njegovom šarmu nisu odoleli. Najbogatiji čovek je poludeo zato što je taj sveštenik svojim pričama njegove meštane zaludeo. Pa je jednog dana odlučio da poseti sveštenika i da ga raskrinka. Da pokaže koje tu glavni baja. Kada je došao kod sveštenika za oko mu je zapao raskošan ogrtač pa je skroz zaboravio razlog ove posete. Umesto toga je pozvao sveštenika na svoju čuvenu godišnju večeru i zamolio ga da obuče baš taj ogrtač. Kada je došao dan večere, da ne kažem veče večere, sveštenik obuče svoj ogrtač i zaputi se ka mestu događaja. Napolju je padala jaka kiša koja je smočila miša, a i našeg dragog sveštenika. Zbog kiše je sve bilo blatnjavo i mljackavo pa se sveštenik okliznuo i isprljao svoj ogrtač. Kada je došao na vrata vile, sluge koje su mu otvorile nisu želele da ga puste jer je izgledao kao skitnica. Tada je sveštenik zamolio da pozovu gazdu, što su oni i učinili. Gazda je prepoznao sveštenika ali umesto da ga odmah primi on ga je zamolio da se presvuče. Kada je konačno sveštenik seo za gozbu, shvatio je da zapravo nije tu on pozvan već njegov ogrtač pa je tako hranu počeo da daje svom ogrtaču.

Svi su ga gledali zbunjeno i čudno pa je sveštenik rekao:
“Na ovu večeru nisam pozvan ja, već moj ogrtač.”

Po(r)uka: Kada ispraznimo sve čime smo se zatrpali (zastarelih uverenja, tuđih htenja, lažnog sjaja), kada pažnju usmerimo ka unutra, pronaćićemo neverovatne stvari koje možemo dati svetu i tako ulepšati čitavu planetu.

ti si LJUBAV

ti nisi tvoje ime
ti nisi tvoje zvanje
ti nisi tvoje finansijsko stanje

ti si tišina koja govori
ti si život koji nastaje
ti si LJUBAV koja ne prestaje

ti si prostor koji spaja
ti si daljina koja ne razdvaja
ti si svetlost koja sija do beskraja

....