Prvo ćete se razbesneti, a onda otkriti da je život off the grid zapravo život gde caruje strast i radost. I drugarstvo. I sve one plemenite stvari u koje smo zaboravili da verujemo.
Ja jesam napisala knjigu I AM LOVE, ali, da budem iskrena, I am all about passion. – ovo je bio odgovor mom prijatelju nakon što mi je rekao da sam ista kao onaj glavni tip u seriji Californication, samo u ženskom obliku. Nije baš bio siguran da li ću da mu bacim sodu u oči ili izvijem lakat, te se iznenadio kad sam se sva raznežila i rekla da je to najlepši kompliment koji mi je neko dao. Jeste, ja jesam napisala knjigu I AM LOVE, but I am all about the passion. To je moja pokretačka snaga.
I jedino što zaista volim je da budem usred mojih pasija. That makes me so alive. Kad rađam ideje jednako kao i kad crtam u vazduhu kako će nešto da izgleda, a onda to manifestujem u realnosti. Taj proces je mesto sreće. Ne kad je knjiga izašla, kad je renovirana kuća, nego upravo dok idem ka tome, proučavam, skiciram, sastavljam, verujem da će biti najbolje, pa kad se onda sve sinhronizuje i to otvori još jedno novo polje i podigne me na next level. Ah, obožavam ovu igru zvanu život.
Kad je želja da se nešto napravi toliko jaka da nema kontradiktornih misli – to se zove strast. Um, telo i duša – svi su se usaglasili i jasno vide cilj. I ništa ne može da vas zaustavi, nego ideluje kao da se čitav Univerzum uroti da ostvarite zamišljeno.
Urednica mojih knjiga Saška i ja završavamo rad na novoj knjizi i ona se sve vreme priseća kako smo zajedno radile na prvoj knjizi „Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti“. Sad nam je jasno zašto je bilo potrebno da bude zabranjena, jer tad u tom obliku nije bila spremna za izlazak, zahvalne smo i pokojnom Tozi, tako zovemo mog bivšeg životnog saputnika, i to već toliko dugo da smo zaboravile kako se stvarno zove.
– Daj mi, molim te, „I am love“ da pogledam, nekako se uopšte ne sećam rada na toj knjizi. – kaže mi Saška u nekom trenutku.
– Misliš, nismo se nimalo mučile oko nje. Ona kao da se sama sastavila, dizajnirala i izašla, sve je išlo tako lako. Sve vreme smo se zabavljale.
– Drama, strast i radost kad se sastave…
– … tako je i sa ovom. S tim što sad imamo i Hemingvejevu kuću u prirodi za uživanciju. Na tome sam posebno zahvalna bivšem direktoru što me katapultirao iz korporacije, no prvo sam bila u drami. I besna. Nesvesna zapravo da mi neko ispunjava snove – tako sam ja zamišljala svoj život, ofis ili redakcija u prirodi, u kući prepunoj knjiga i svih mojih sitnica, sobama za goste, okružena baštom da, kad poželimo da jedemo, izađemo napolje i uberemo šta nam treba. To ne može u Airport shit-iju.
Moguće je osmisliti život off the grid. Postoji čak i naziv za to i nisam jedina koja je poželela da bude van grada, van korporativnog i bankarskog sistema. Naučila sam iz prethodnih lekcija da ja nisam osoba koja voli da ide na posao svakog dana, volim da radim kod kuće, od kuće i da primam goste u kući. Sve blagodeti interneta omogućile su nam da poslove vodimo iz kreveta, ako želimo. Ili sa bilo kog mesta na planeti.
Također, stvari koje radim moraju da budu različite i svaki čas da uđem u nešto što mi je potpuno nepoznato – te onda ubrzano učim. Tako sam ubrzano učila off the grid život, podrazumeva se da gajite sami svoje voće i povrće, a neko gaji i životinje. Ko ima herca da ih ubije, može i da ih jede. Ja nisam baš jedna od tih.
Što manje kupovnih i veštački proizvedenih proizvoda, smanjuje se đubre koje ostavljamo za sobom, ali se smanjuju i nepotrebni troškovi, kao i bolesti. Sva hemija koju kupujemo, uključujući i kozmetička sredstva, zapravo nam uopšte nisu ni potrebna, vrlo često su veštački kreirane potrebe putem medija.
Nisam verovala dok nisam probala kakvo zadovoljstvo predstavlja proces stvaranja sopstvenog deterdženta, što za veš, što za sudove ili divne kupke za tuširanje od kokosovog mleka, pa tek kremice sa kakao, she ili kokosovim buterom, sjaj za usne sa pčelinjim voskom i prahom od cvekle. A tek za kosu, fantastične maske za brži rast kose sa slačicom i đumbirom, kamilica i limun koje daju preliv kosi kao pravi sunshine, jabukovo sirće koje je idealan tonik za ispiranje kose, nikad mi kosa nije zdravije izgledala otkad ne idem kod frizera uopšte.
Maske za lice sa želatinom ili sa lanenim semenom. I moja omiljena soda bikarbona koja samostalno ili u kombinaciji sa limunom, hidrogenom ili kokosovim uljem čisti sve u kući, oko, na i u nama. Izbeli ti zube ili napravi mikrodermoabraziju na licu. Koliko sam se zabavljala proučavajući i ispobavajući sve, u suštini vrlo jednostavne recepte, koje je naše konzumerističko društvo potisnulo i zaboravilo.
Rešenje je uvek jednostavno i nešto što već imamo.
Oko nas. Ili u nama, of course.
U ovom istraživanju shvatila sam kakvo bogatstvo već posedujem, u raznim starim stvarima koje sam prepravila i dala im neki novi život. Sad su ponovo repurposed i reloved. Individualna evolucija svakoga od nas nije samo u ekološkom osvešćivanju nego i u praktičnoj primeni. Ne samo recycle, nego upcycle. Recikliranje me oduvek zanimalo, no me večito zbunjivalo šta onda napravimo od svih tih stvari koje ne bismo da bacimo, kako ih upotrebljavamo – ali da to lepo izgleda, ja sam ipak esteta. Od takvih stvari počela sam da pravim skuplture.
Proučavajući sacred geometry, palo mi je na pamet da od rolni toalet-papira mogu da napravim flower of life. Suština našeg postojanja i sveopšte povezanosti leži upravo u tome – na nekom nivou sve je povezano.
Moguće je napraviti nešto ni od čega. Mi ionako nastajemo svi iz nečeg nevidljivog. Stvaramo prvo u nekom božanskom internetu, a potom manifestujemo u stvarnosti.
Zašto onda mislimo da je život borba, da bez muke nema nauke i da stalno moramo radom da dokazujemo svoje postojanje, da nešto vredimo? Zašto patimo kad nam je život dat da bismo osetili radost postojanja? Svaki dan koji nam nije bio zabavan je uzalud potrošeno vreme, a naše vreme je ipak ograničeno. Mi nismo došli ovde da se mučimo i da očajavamo, nego da napredujemo. Let go of the stuggle and let it be, ili u prevodu – Mani se borbe i samo budi.
Zajebi stres, oseti strast.
…
napisala Žana Poliakov
objavljeno u knjizi Ona zna, knjiga o zbunjenosti koja to više nije, 2014.
