Ovo je najteže i najvažnije pitanje u životu. Jer sve u životu dešava se kroz odnos.Mi smo proistekli iz odnosa i život sam je nastao iz odnosa.I mi se razvijamo i rastemo kroz odnose. Najvažniji su nam odnosi sa porodicom, roditeljima, decom a posebno sa partnerom. Neki odnosi su nam laki i donose nam zadovoljstvo a neki su prilično izazovni, čak neprijatni, neki nas rastužuju, neki nas gnjave, i zapravo bismo mogli reći da naše emotivno stanje prilično zavisi od drugih ljudi. Ovo važi sve dok ne preuzmemo odgovornost za svoj život i za izbore koje u njemu pravimo.
Jer hteli mi da poverujemo u to ili ne, mi izbore pravimo stalno, većim delom nesvesno ali život postaje čarolija kada počnemo da osvešćujemo naše izbore. Shvatamo da postoji neki deo nas koji traži odnos sa nekom osobom, baš da bi kroz taj odnos izučio život, koliko god se to nama ponekad činilo komplikovanim i izazovnim.
Odnos sa partnerom najčešće jeste izazov jer je karmičke prirode. Biramo (nesvesno) osobu od koje najviše možemo da naučimo o sebi. Ona je naš opozit, suprotnost, ono preko puta nas. Različitost, sve ono što ja nisam, i ne vidim kod sebe a opet mi nije ni toliko strano. Kako je partner neko za koga smo sigurni da ga sami biramo, šta se onda desi kada shvatimo da nam tu nešto više ne prija i da kreću konflikti, i da često ta osoba postaje neka čudovišna osoba koja nam pravi pakao u životu. Desi se susret sa sopstvenom senkom. Onim delom nas koji nikako ne želimo da vidimo kod sebe i guramo od sebe, pojavljuje se odjednom kroz biće preko puta nas, koje nam kvari život jer osećamo da patimo. Mi patimo samo onda kada ne želimo da priznamo sebi istinu, odnosno kada ne želimo da se suočimo sa nekom našom emocijom koju je izazvao taj odnos, ili sa nekim delom nas koji želi nešto drugačije.
Paradoksalno jeste ali nedostatak hrabrosti da drugoj osobi pokažemo kako se osećamo, iznesemo onaj ranjivi deo sebe, čini da nam se nakuplja još veći strah da ćemo nešto izgubiti. A uglavnom jedino što gubimo je ego i iluzija da nam je takav odnos potreban. Prija nam komfor postojećeg i poznatog koliko god da se ipak patimo jer nam nešto ne prija. Držimo se strarog i poznatog jer imamo kontrolu nad tim. Jedan od najvećih naših strahova je strah od prepuštanja toku koji nas vodi u nepoznato. Plašimo se jer osećamo da treba da damo sebe u taj odnos a da pri tome ne izgubimo sebe.
I to je ključ – da znamo ko smo, i da koristimo svoje potencijale, ne bismo se plašili ni gubitka sebe a ni druge osobe. Plašimo se sve dok ne spoznamo sebe i sve te različite delove sebe koje ne znamo kako da povežemo, i sjedinimo u svoju celovitost. Sav taj strah da nećemo znati šta ćemo sa novim delom sebe koji neminovno otkrivamo kroz emotivnu interakciju sa partnerom, nas naročito plaši. A zapravo nas neprijatnost u paučini u koju smo se upleli i ne znamo kako da izađemo poziva na buđenje. Ona budi onaj deo nas koji je bio uspavan. I zato jedino od čega treba zaista da bežimo to je od uljuljkanosti i dosade u koju možemo upasti sa svojim partnerom ako i jedna i druga osoba imaju strah od promene. Često se osobe i privuku nesvesno kroz taj strah, on ih vezuje jedno za drugo. Jednoličnost i svakodnevnica nas uljuljkuju jer ne moramo da ulažemo napor za postizanjem nečeg novog. Svaka novina donosi ipak poremećaj dosadašnjeg sistema i zato često imamo otpor prema toj potrebi. Plaši nas novo jer ne želimo da pustimo staro, dobro poznato. Držimo se grčevito za to staro, a život je stalna promena i kada bismo umeli da budemo prepušteni toku života i da samo svedočimo svojim promenama život bi nam bio prava riznica.
Zapravo, promena u partnerskom odnosu nije ništa drugo nego promena u nama samima. Onda kada osetimo da nam je vreme za promenu, učinimo nešto novo za sebe, uprkos strahu. Uđimo u nešto novo, što nas vuče i poziva, bez obzira na strah. Strah će se neminovno javiti ali znamo da je onaj mali deo nas taj koji se plaši da iskorači. Plašimo se posledica a strah je vezan za našu prošlost, za naš ego, našu genetiku, naše roditelje, pretke koji su imali loša iskustva. I pomisao na gubitak nas najviše plaši jer se vezujemo za odnos umesto da dopustimo da se i sam odnos promeni, što ne znači da neminovno gubimo osobu preko puta sebe. Promenom sebe, menjamo energetiku u odnosu, što čini da se i odnos sam promeni ali samo na bolje, što koristi i nama i širem planu, ljudima oko nas i kolektivu.
Zato vas pozivam da postanemo sami sebi inspiracija i da od danas otkrijemo 3 nove stvari (u danu, nedelji, mesecu) koje će nas ispuniti i radovati. Hajde da uvedemo neku novinu u svoj život (to može biti novi stil oblačenja, a može biti i neki novi kurs, škola, trening, izlazak u nešto novo, novo prijateljstvo, nov posao…, a nekada novo može biti i da jednostavno prestanemo da činimo nešto po starom a što nam ne prija), važno je da sa tim novim iskoračujemo iz dosadašnje rutine u narednih mesec dana.
Napišite sebi 3 nove stvari u koje ulazite:
1. Moje novo za danas je …………
2. Moje novo za narednih nedelju dana je ……..
3. Moje novo za narednih mesec dana je……..
Zakoračite i prepustite se tome, za ostalo će se sam Univerzum pobrinuti, vi samo pratite signale i idite u tom pravcu 😊
napisala Ksenija Stojkovic Šutilović,
vodi stranicu Život kao patchwork.
