Trideset plus je opasan broj za ženu na Balkanu. Ako ima preko trideset a nije ispunila svoju biološku ulogu, teško će joj se oprostiti. Ako nema ni izgovor u vidu uspešne karijere, čitaj „veliki broj nula na bankovnom računu“, postaviće se pitanje šta je ova žena radila, na šta je potrošila svoje najbolje godine. Ko nam je uopšte prodao taj mit da su najbolje godine u životu svake žene između tridesete i četrdesete? To nas je sve u ovoj starosnoj grupi učinilo kolektivno anksioznim, pa ne čudi da se farmaceutska industrija tako udobno ušuškala na istom podneblju.
U društvu izražene dihotomije „žena majka-žena karijera“, nema puno prostora za rad na sebi, spoznavanje svoje više svrhe i dozvolu da žena bude to što jeste, svidelo se to okruženju ili ne.
Nesuđena Australija
„Ti si meni prelepa, ali ’ajde da budemo realni, nećeš biti sve mlađa. Uhvatila si me taman na vreme. Koji ono rođendan slaviš u decembru, trideset peti, trideset šesti?“ Imala sam duhovitog verenika na drugom kontinentu, u Australiji, obećanoj zemlji. Obećala sam se i njemu i zakonom uređenoj zajednici između muškarca i žene. Obećala se, posvećeno sve organizovala da emigriram na svoj medeni mesec a onda se predomislila.
Još uvek su nadureni neki članovi familije i prijatelji, kojima sam uskratila priliku da prošetaju svoj svečani outfit, koji su tako posvećeno birali, skoro kao i ja svoju nesuđenu venčanicu. Kad su konačno prestale da stižu poruke i pozivi, moralna panika i neverica, uspela sam da se uvučem u sebe i kontempliram na pitanje: Što sam uopšte i poželela da odem iz ove zemlje?
Bivši dragi
Iako sam puno investirala u svoje obrazovanje i formalne tokove „napredovanja“ u svojoj profesiji i karijeri, uvidela sam u nekom trenutku da me nijedna pozicija ili kompanija čiji je krajnji (a najčešće i jedini) cilj sticanje profita, ne čini srećnom. S druge strane, u emotivnim vezama sam takođe imala uspešnu karijeru srećne i voljene žene, dokle god sam ispunjavala očekivanja i uklapala se u sliku „žene za sva vremena“.
Kad bih sebi dozvolila da budem autentična, da govorim svoju istinu, otpadali su neki poslovi a i partneri. „Taj tvoj humanizam i to čime bi ti htela da se baviš, možeš u Srbiji jedino ako imaš nekog sponzora“. Raspravljala sam se sa svojim bivšim dragim, s kojim karma nije mogla godinama da se iscrpi.
Bio je besan na sebe što je potrošio previše svog dragocenog vremena, radeći za kompanije koje je mrzeo. Išla sam mu na živce svaki put kad bih ostala bez posla a onda, umesto da požurim da glancam svoj CV, sređivala post o novoj humanitarnoj akciji koju sa svojim drugarima, volonterima iz ACT Srbija Fondacije, organizujem.
Kada su ljudi u strahu, oni ne vole da vide da je neko bezbrižan. Kada sumnjaju, nerviraju ih oni što veruju. Kada mrze (sebe ili druge), za njih su naivčine oni što vole bez razloga, bez očekivanja.
Svetla budućnost
Onog momenta kad sam donela odluku da se spakujem i odem u Južnu Afriku da volontiram u hranjenju dece iz ugroženih porodica, javili su se dobro poznati izazovi: primamljive poslovne prilike, zanimljive romantične situacije… Kažu, kad želiš da otvoriš novo poglavlje svog života, prestani da čitaš iznova ona stara. Skupila sam petlju i otišla u Afriku.
Nekoliko meseci izlaska iz zone komfora može da nam promeni ceo život. Sama geografska promena ne znači previše, bitno je da promenimo svoj fokus. „Za siromašne, hrana je Bog“. Kada si okružen onima koji mere vreme distancom između dva obroka, brojem sati ili dana od poslednjeg puta kada su jeli, prirodno se pažnja okreće u pravcu njihovih izraza lica, osmeha, spontanosti… Pogled mi se zaustavio na majici musave devojčice, sa drečavim natpisom „The future is bright“ (Predstoji nam svetla budućnost).
Od devet do pet
Po povratku iz Afrike čvrsto sam odlučila da ne prestajem sa volontiranjem i sve svoje slobodno vreme sam usmerila na jedinu stvar koja je za mene imala smisao – pomaganje drugima. Na način koji sam znala, umela, prema svojim kapacitetima… Uprkos saveta kako se od humanizma ne može živeti i kako moram biti realna…
Nije mi bilo lako da se uključim ponovo u posao „od 9 do 5“, za veliku kompaniju. Umorile su me velike kompanije sa malim vizijama. U energetskom smislu, kompanije, kao i ljudi, imaju čakre – svoje energetske centre.
Kad god vidim da finansijski uspešna kompanija ne koristi svoje resurse zarad nekog višeg cilja, tačno znam šta se desilo. Ostala je zarobljena u donjim čakrama i sada joj je teško da se popne do gornjih, koje su zadužene za to da naše blagostanje podelimo sa drugima a svoj uspeh koristimo za višu svrhu.
Čudesni život
Kad sam ušla u prostoriju u kojoj vlasnik kompanije za koju sam tada radila drži svoje trofeje – gomilu prepariranih životinja koje je ubio u Africi, srce mi je preskočilo. Ljudi su oduvek pokušavali na razne načine da prevare smrt. Bezuspešno. Svi idemo sa ovog sveta praznih ruku i džepova. Ne nosimo ništa sa sobom. Ostaje za nama samo ono čime smo uspeli da dotaknemo ljudske živote oko nas.
Pred Novu godinu, ostala sam bez tog posla. Otpao je kao i sve što otpadne kad niste sa njime na istoj vibracionoj ravni. Dok sam pakovala svoje stvari sa radnog stola, stigla mi je poštom knjiga „Čudesni život Širdi Sai Babe“ koju sam prethodno poručila. Setila sam se kako sam pred Afriku dobila od Globalne predsednice ACT Fondacije poklon, u kom se nalazila mala fotografija tog neverovatno moćnog majstora. Nasmejala sam se u sebi i postavila pitanje: „Šta imaš u planu za mene ovaj put?“
Poklon putovanje
Sutradan sam dobila telefonski poziv kojim sam obaveštena da je neko anonimno donirao da otputujem u Indiju na mesec dana, na trening za instruktora Himalajske škole tradicionalne joge. Nekolicina bliskih ljudi iz okruženja već je kupila avionske karte za ovo putovanje i pozvala me je da im se, nakon jednomesečnog treninga, pridružim u odlasku u Širdi. Tamo je bio hram gde je živeo Širdi Sai Baba, sveto mesto gde odlaze njegovi pratioci i iskreni tragaoci za duhovnim oslobođenjem.
Kažu da Širdi svoje tragaoce privuče ka sebi, kao vrapce vezane vrpcom. Tako čvrsto sam i ja osetila ovaj poziv. Bez ikakvog otpora i želje da se oduprem. Nisu me uplašili glasovi iz prošlosti niti opaske da mi je za ovakav život potreban sponzor. Nasmejala sam se glasno, iz stomaka, iz dubine svog solarnog pleksusa. Bog je moj sponzor.
….
napisala Sanja Stanković za magazin Ona
preuzeto sa njihovog web sajta.
