Ima jedna stara sufistička priča. Ide ovako: Jedan čovek bio je preopterećen svojom patnjom. Svaki dan bi se molio Bogu: „Zašto ja? Svi izgledaju tako srećno, zašto samo ja ovoliko patim?“ Jednog dana se iz velikog očaja obratio Bogu rečima: „Daj mi bilo čiju patnju i spreman sam da je prihvatim. Samo uzmi moju, ne mogu više da je podnesem.“
Te noći sanjao je divan san. Sanjao je da se Bog pojavio likom na nebu i svima rekao: „Donesite svu svoju patnju u hram.“ Svi su bili umorni od svoje patnje, u stvari svi su ponekad u svojim molitvama govorili: „Spreman sam da prihvatim tuđu patnju, ali uzmi moju, ovo je previše, nepodnošljivo je.“
I tako je svako stavio svoju patnju u torbu, doneo je u hram, i svi su izgledali srećno. Došao je i taj dan, njihove molitve su uslišene! I onaj čovek požurio je do hrama. Bog je rekao: „Spustite svoje torbe do zida.“ Sve torbe su bile stavljene do zida, i Bog je rekao: „Sada možete da birate. Svako može da uzme torbu koju hoće.“
Najveće iznenađenje bilo je što je ovaj čovek, koji se stalno molio, požurio da uzme svoju torbu pre nego što je neko drugi uzme! Iznenadilo ga je i što su svi drugi krenuli za svojim torbama, i svi su bili srećni uzevši ih sebi natrag. Zbog čega je to bilo tako? Svi su prvi put videli očaj i patnju drugih – i druge torbe su bile isto toliko velike, ili čak i veće! Drugi razlog je to što su se svi već navikli na svoju patnju. A sad treba da izaberu tuđu patnju, pih, pa ko zna kakva bi bila? Zašto se mučiti? Bar znaš kakva je tvoja patnja i navikao si se na nju. Ona je čak i podnošljiva, toliko godina se znate, trpiš je, zašto bi sada birao nešto nepoznato? Svi su se vratili kući srećni. Ništa se nije promenilo, vratili su sa sobom istu torbu u kojoj je patnja, ali su svi bili srećni, smejali se i bili radosni što su mogli da uzmu nazad svoju torbu. Ujutru se čovek pomolio Bogu rečima: „Hvala ti na ovom snu, nikada ti to više neću tražiti. Šta god da si mi dao, meni je dobro, mora biti dobro za mene, zato si mi to i dao.“
Činjenica je da su mnogi ljudi programirani da budu nesrećni. Kao deca naučeni su da budu nesrećni i da žive u skladu sa tim. Onda to prenose na svoju decu, oni na svoju i tako ukrug… dok jedan od vas, koji čita ovo, ne odluči da taj lanac prekine. Sa druge strane, često nas iznenadi stalna vedrina i optimizam nekih ljudi. Kako to da kod nekih osoba ljudski duh cveta uprkos očitim teškoćama? Mada, možda ste već i prekinuli kolektivnu hipnozu, čim ovo čitate. U stvari, ja ću verovati da se to već dogodilo. Vi već sve znate.
Nemam neko racionalno objašnjenje, a nije mi ni potrebno. Pre svega, počnite da živite u bogatstvu svoje mašte, a ne svojih uspomena. Verujem da vi možete da uradite sve što poželite i što će vas odvesti tamo gde želite da budete… Rođeni ste kao veličanstvena osoba sa svrhom i smislom, samo se prisetite.
I prenesite dalje…
Ponekad kad ne znam kako da rešim neki problem, setim se kineske poslovice – kad pokušavate da rešite neki problem, i pokušavate i nikako vam ne ide, možda onda to i nije više vaš problem. Kad pustim i sve se reši samo od sebe. Ili nabasam na neki svoj stari tekst – i eto odgovora. Poput ovog gore „Nikad nije kasno za srećno detinjstvo“. Potom sam išla na neke meditacije i serijal zvan Raskidanje vezanosti po Phyllis Crystal. Svake druge nedelje moj prijatelj Nikolica i ja idemo na meditacije, raskidamo vezanost sa nekim od svojih roditelja, braćom, sestrama i nekadašnjim partnerima. To sa bivšim partnerima je potrajalo… Radi se tako što vizualizuješ dva kruga, u jednom si ti i u drugi staviš onog s kim raskidaš vezanost. To ne znači da više nikada nećeš razgovarati sa tom osobom, nego da nećeš preuzimati njene programe i traume, nego da ćeš dobiti svoj prostor slobode da budeš to što jesi, oslobođen. L in Love is for Liberation. Nakon raskidanja vezanosti sa majkom, nedelju dana nisam prestajala da plačem. A nakon raskidanja vezanosti sa ocem, well, funny thing happened.
– Idem malo do crkve, da zapalim sveću – kaže mi tata dva jutra posle. – Noćas sam sve neke mrtve ljude sanjao.
Pa se uplašio da ga ne zovu možda kod njih.
Mudro ćutim, ne objašnjavam ništa. Ionako mi je jednom rekao da sam gora od njegove majke, moje bake Olge koje su se svi plašili i mislila da je veštica. Well, we are all witches. Olga je znala Abrahadabra tajnu i da, dok govori, stvara. Znala je mnogo toga, ali nas je pustila da svako dobije svoj komad „znanja“ onda kada je spreman za to. Nekih njenih rituala sećam se kao kroz san, znala je da govori sa vodom i vatrom. Znala je da napravi krug oko nečega što ne želi i da to nestane. Tek dok nisam sličnu priču čula od turske književnice Elif Shafak koja je napisala fenomenalan roman „Ljubav“,negde ga zovu „Četrdeset pravila ljubavi“, nisam se setila da je isto radila i moja baka. Njena u Turskoj, moja u Srbiji.
Ali od tada, tata i ja smo prijatelji.
Više se posvađali nismo.
………
