„Da li ste se ikada zapitali za čim ljudi najviše žale kada se bliže kraju svog života? Najviše žale za tim što nisu živeli svoje živote onako kako su želeli, nego u skladu sa očekivanjima drugih. Australijska palijativna medicinska sestra Bronnie Ware brine o ljudima koji su na samrtnoj postelji. Zapisivala je šta su joj govorili. Napisala je knjigu „Pet najvećih žaljenja umirućih“. Vrlo često ljudi ne razmišljaju o tome šta su zaista želeli da urade sa svojim životom dok ne shvate da je kraj blizu, većina počne da razmišlja: „Sranje, da sam bar malo manje radio… ili samo da sam imao hrabrosti da izrazim svoja osećanja, da sam samo ostao u kontaktu sa prijateljima, da sam samo sebi dozvolio više sreće.” Kad bi samo, samo, samo ... kad bi bar. Na kraju naših života, sve vrste neostvarenih želja odjednom postaju očigledne, Bronnie Ware nam pokazuje da kada im je kraj blizu, skoro svi imaju istu spoznaje: da sam samo bio veran sebi i živeo svoj život na način koji je mene činio srećnim.”
“Ever wondered what people regret the most when they are nearing the end of their lives? Not having lived their lives the way they wanted, but according to the expectations of others. Australian palliative nurse Bronnie Ware counsels people on their deathbeds and wrote about these regrets in her book “The Top Five Regrets of the Dying.” All too often people don’t think about what they really wanted to do with their lives until they realize the end is near. Only when it’s too late do most people start to think, “Shit, if only I had worked a little less hard, if only I had the courage to express my feelings, if only I had stayed in touch with friends, if only I had allowed myself more happiness.” If only, if only, if only. At the end of our lives, all kinds of unfulfilled wishes suddenly become obvious. In her book, Bronnie Ware shows that when the end is near, almost everyone had the same realization: if only I had been true to myself and lived my life in a way that made me happy.”
Citam ovaj odlomak iz knjige CHOOSING ME, na koju naleteh nedavno. Mlada psihološkinja je napisala (ima 34 godine), zove se Kelly Weekers. Ima već dvoje predivne dečice, i sa mužem se nedavno preselila iz Norveške na – Ibicu. Pa onako plava, prelepa, nam priča o životu. Inače je bivši model, čak je bila proglašena za mis Norveške 2021. godine. Muž joj je takođe predivan, kompozitor, stariji od nje doduše 20 godina, ali who cares, prelep je i deluju baš srećno. Ona nam na svom Insta profilu predstavlja i deli ceo taj Island life, a meni ide voda na usta…
Ne znam kad je završila studije i postala ekspert ali super mi je što je i prelepa, atraktivna, divno se oblači, sva je u bojama. Ženstvena je, sa dugom prelepom plavom kosom i plavim očima, kao neka vila, i priča o autentičnosti. Ne znam da li je radije gledam, ili slušam. Uvek sam mislila da ako si neki ekspert moraš da bude ružan i star, odakle mi to verovanje? 🙂
Kao mnogo si učio, i radio, doživeo i proživeo svašta pa si “propao” usput.
I guess, that was the old way.
Sada izgleda možemo da budemo i lepi i pametni, i uspešni i lagani, i mladi i stručni, sve u isto vreme. Wow, pomirenje ovih koncepata i spajanje “krajnosti” u jednoj osobi mi je teško da prihvatim, osuđivanje i drugačija podsvesna očekivanja mi prorade, osetim to. Možda zato jer sam stroga prema sebi, i ne dozvoljavam da budem mlada, lepa, uspešna, stručna, lagana, SVE U JEDNOM, I TO SADA, ne za 50 godina, pred smrt, kad je, eto, možda prihvatljivo da mogu nešto da “kažem”.
Odakle mi to?
Ko je to rekao?
Ko to kaže, ko to laže.
Fascinantno je koliko sam i sama nesvesna nekih delova sebe. I dalje otkrivam da živim život onako kako bi drugi očekivali i delimično pakujem sebe u to očekivanje.
A smrt dolazi, kad tačno – to niko od nas ne zna ali znamo da će sigurno doći. I ja se kockam sa životom, kao i ovi gore pomenuti ljudi na početku teksta. U strahu sam da budem Ono što jesam i da živim svoju prirodu. Pa dobro, next time, rekla bih na rastanku sa bližnjima, ali next time u ovom obliku ne postoji. Život prođe kao tren.
Koliko dugo treba da čekam?
– Stojim ovde pred tobom i u tebi, i posmatram te, evo, godinama, i veruj mi, fascinira me koliko se štitiš, i obmotavaš slojevima, koje isto tako i odmotavaš, samo da bi došla na neutralnu nulu kroz vreme. Ja stojim ovde kao zapeta puška, čekam te i pitam se, zašto si toliko stroga prema sebi, čega se plašiš? Evo hoću da ti pomognem, ali ponekad ne razumem tvoje zavrzlame, oko mame, ali i tebe same.
Ja samo želim da živim život po svojoj meri.
Ja HOĆU život, ja HOĆU sve što zamislim, i znam da postoji forma i vreme, ali nemoj mi braniti 100% život, nemoj mi davati delove, nemoj me zavaravati, i sputavati.
– Vidim da ti je teško ponekad baš da se uklopiš sa drugima, i podešavaš se potrebama okruženja i partnera. Naučila si skoro do perfekcije da balansiraš, hodaš po žici maestralno, da ne padneš slučajno u život, hodaš između jave i sna, i prelaziš nivoe, izazove, ali uvek izbalansirano, negde između, nisi nigde. A to nije lako.
– Ja vidim tvoje talente, malecka, i vidim tvoje velike želje, ali u svetu odraslih nije tek tako lako okrenuti kormilo, pučina je ogromna, brod je veliki i glomazan, ti i ja nismo jedine putnice, treba da namirim sve pretke i pretkinje, i morske nemani da nam omogućim mirnu plovidbu. Da nam omogućim povoljne vetrove i razmislim o pravcima. Promena pravca nije instant, zahteva nova podešavanja i prilagođavanja. Izaziva i promenu u okruženju. A i u nama. I sve to u ograničenom vremenu zemaljskog postojanja.
Trudim se stvarno, ali matematika života je zaista nauka.
Treba tu sve pobrojati, ubrojati, sabrati i oduzeti. A računa se najviše SRCE.
Stoga, evoluiramo lepo i polako, žurim koliko mogu, ipak Healing Takes Time.
Pratim te, što bi rekao Toše Proeski, pratiš i ti mene, malena.
Prate nas i sene.
Ispred nas je Veliko Sunce – pokazuje put.
….
zapisala Milica Perišić,
knjiga KAO DA SI ANDJEO izašla je 2020. godine u izdanju Harmonija knjige.
Print verzija nalazi se u boljim knjižarama, a ebook u dva klika ovde u soulfood shopu
