Omađijan

U čemu su to veštice posebno dobre, otkako je sveta i veka, i muškaraca? U zavođenju.Ali mi ne zavodimo  na „normalan način“, već su tu uvek neke čini, napici i … magija.

I dan danas itekako prisutna.
Razmislite samo, a čuli ste više puta da “nije on nju prevario jer je neveran, već ga je druga žena omađijala“.

Priča mi dobra prijateljica o zajedničkom poznaniku, koji je izgleda “zgrešio“.
U čitavoj priči on je  žrtva jer “žena nije dovoljno obraćala pažnju na njega, te ga je ova druga omađijala i on jadan, šta će… A on jadan, fin, pošten, ugledan, porodičan čovek, ne bi on nikada, ali eto, desila se veštica.

Kako to u bajkama a i životu obično biva svima nam se nama desi neka veštica. Ili smo mi u nečijoj priči baš ta “zlica od opaka”. Pa čak i u ovoj modernoj bajci koju sama živim, ljudima koji nas gledaju spolja naša bajka očigledno deluje drugačije.

Imala je sreće da upozna anđela, – i moja priča tako počinje, – omađijala ga je, jer kako bi on tako divan mogao da bude sa nekim kao što je ona – pitali su se zabrinuti.

Zna se, tu se uplela neka magija.

Postoji jedan magijski metod u našem narodu a za koji svi saznamo nekako u tinejdžerskom periodu. I sama sam kao tinejdžerka bila očajna za pažnjom suprotnog pola. “Ako mu staviš kap krvi od menstruacije u kafu, zaljubiće se u tebe.“ Koliko je to nehigijenski metod nećemo ni da analaziramo, ali odakle je došla ta ideja? Kome li je prvo pala na pamet je dobro pitanje, na koje je verovatno uzaludno tražiti odgovor.

Ono što je interesantno a predmet je moje analize, je to da se savršeno uklapa u koncept veštice zavodnice. Šta je ono što mi imamo, a muškarci em nemaju em im je večna misterija? Menstruacija, naravno. Za većinu muškaraca ovaj potpuno prirodan proces koji ima svaka žena tokom života, ne svojom voljom!, i kroz koji jednom mesečno prolazi je potpuna misterija. I zato postoje razni načini za demonizaciju, na primer, žena koja ima mensturaciju „ne sme“ da uđe u crkvu jer je nečista, ne sme da se pričesti, niti krsti, uda, drži tuđe dete… Lista ide u nedogled.

Jedan prirodni fiziološki proces je toliko mistifikovan da je i nas same sramota da izgovorimo reč „menstruacija“ te smo smislile milion zamena, „prikladniji“ termini poput „došla mi je tetka iz crvene reke“, „dobila sam“…

Kada u društvu odvajkada imamo takvu demonizaciju nečeg što je isključivo žensko, onda je i logično zašto baš „kap menstruacije“ služi kao odlično sredstvo za omađijavanje tog nejakog i nedužnog muškog sveta. Jer mnogo je logičnije da jedna žena posegne za takvim sredstvom, nego da se muškarac sam od sebe zainteresuju za nju, zar ne?

Nismo mi jedini koji veruju u „mađije“ i „ljubavne napitke“, literatura ih je puna.

Evo Ursula na primer, veštica iz Andersenove bajke, iskoristila je svoje magične moći da bi se dokopala muškarca. Oduzela je glas sireni, koja je jadnog princa prva omađijala tim istim glasom, a onda ga je i sama primenila kako bi se dočepala princa. A on jadni i nedužni blento, čuo glas, u njega se zaljubio (jer je omađijan, razume se) i ništa sem tog glasa ne može da mu zadovolji ljubavnu čežnju. Ništa slobodna volja, ništa površno muško, ne. Veštice su krive.

Primeri u književnosti su mnogobrojni. Setimo se samo Frola i Esmeralde iz Igoovog „Zvonara Bogorodičine crkve“. Tu čak imamo tri veštice, prva je majka koja pokušava da spasi svoje dete – Kvaizimodova majka. Zatim Esmeraldina majka i naravno najveća veštica od svih – Esmeralda, koja se usudila da kaže „ne“ jednom tako divnom čoveku kao što je Frolo. Šta je posledica – mora da gori, šta drugo. Prvo ga je omađijala, logično, jer ne bi se on ni zagledao u nju da ona nije iskoristila svoje „magične adute“, a onda odbila. I ponovo dolazimo upravo tamo odakle smo krenuli, dakle svaka žena koja je neposlušna ili nepodobna, samostalna i ume da kaže ne, koju ne zanima šta svet misli i živi svoj život, samim tim ne može da bude kontrolisana od strane društva ili crkve jer su joj te istance nevažne, može da bude samo jedno – veštica. “

Ne pojavljuju se veštice koje omađijaju muškarce samo u knjigama i na filmovima. Ima nas i u realnom životu, i to na svakom koraku.

Ispričaću vam jednu priču…

Bio jednom jedan divan mladić, teolog, smeran i pobožan i posvećen crkvenom životu i pravilima do te mere, da je i sam sanjao da jednoga dana postane sveštenik. Kao što to obično biva u pravoslavnom svetu, da bi postao sveštenik moraš biti oženjen, tako da je on sanjao da jednoga dana pronađe pravu ženu, buduću popadiju, koja će biti uz njega i pomoći mu da zajedno ispune njegov san i samim tim višu svrhu – da zajedno služe svetoj crkvi i bogu.

I tako je on godinama tražio pravu, ali ni jedna to nije bila…
Čak je i rešio da putuje svetom ne bi li je našao.

I tako jednoga dana, u dalekoj tuđoj zemlji, ugleda on devojku visoku, duge plave kose, u dugoj suknji, smernu, lepu i pobožnu. „Hm… možda je ona ta koju tražim…“ pomislio je mladić. Ali ispostavilo se da devojka nije bila na raspolaganju, jer je već bila obećana drugome. To je slomilo srce našem junaku, te je kao i svaki junak, rešio da odustane.

Međutim, ta devojka nije bila obična nevina devojka. Iako je bila obećana, nije joj smetalo da primeti naklonost mladog teologa i reši da se malo zabavi s njim. „Zašto ne bismo mogli da budemo prijatelji,“ upitala ga je „kada se tako lepo razumemo i slažemo, šteta bi bilo da nemamo jedno drugo u svojim životima“. Mladi teolog, ne posumnjavši ni u šta pristade vođen mišlju „ako već ne može da bude moja, mogu makar da je imam kao prijatelja pored sebe.“ I tako reše oni da budu prijatelji.

Međutim, videla je ona u njemu dobru priliku, pa je rešila da preuzme stvar u svoje ruke. I tako jednog popodneva dok su kao i svakog dana pre toga zajedno hteli da popiju kafu, smisli ona pakleni plan. Obično je on bio taj koji kuva kafu, ali ne i danas.

„Ja ću danas spremiti kafu, a ti uživaj u knjizi na ovom lepom julskom suncu“ reče devojka. Ne sumnjajući ništa, mladić nastavi bezbrižno da čita knjigu. Ona ustade, ode u kuhinju i dok se voda kuvala u lončetu, otrča do toaleta da uzme kap svoje mesečne krvi i stavi je mladom teologu u kafu.

„Sada ćeš biti moj, zauvek“ promrmlja uz osmeh i promeša smesu, tako da se dodatni sastojak ne bi primetio.

Ne sumnjajući ništa, mladić popi kafu i tu mu beše kraj. Toliko se zaludeo njome da je učinio sve što je u njegovoj moći da je pridobije, osvoji, čak je i hteo odmah da je oženi iako nije bila slobodna. Sve je to bio deo njenog plana, da ona izlgeda kao žrtva, iako je sve sama zakuvala. Posle borbe prsa u prsa sa drugim nesrećnikom, koji je verovatno isto bio zaslepljen njenom magijom, naš teolog je pobedio i dobio devojku. „Oženiću je i načiniti mojom popadijom, jer ona je ta koju sam toliko dugo tražio“ uskliknuo je mladić pobednički.

Džaba su ga prijatelji upozoravali da ne čini tu grešku:

„Udala se za papire“.

„Nemoj nju da ženiš, ona je proračunata, došla je ovde i pikirala ko je najbolje žrtva, ne padaj na te fore.“

Ja da sam na tvom mestu, ne bih se nikako ženio.“

Opasna je ona, bolje ti to pusti“ bili su uporni brižni prijatelji, ali bezuspešno.

Mladi teolog je bio slep i gluv za dobronamerna upozorenja.

I ne prođe dugo i on nju oženi.

Kako je vreme prolazilo, mladi teolog postade sve udaljeniji od crkve, svog poziva, pa čak i samog Boga. „Ma ne treba ti da budeš sveštenik, ti si previše pametan, trebalo bi da doktoriraš, šteta da traćiš svoj potencijal na crkvu.“ Malo po malo ga je devojka koristeći svoju moć nad njime, koju je zadobila magijom, odvukla sa pravog puta, o kome je toliko dugo sanjao. Rodila mu je i ćerku kako bi ga zadržala uz sebe, čak i u slučaju da magija prestane da deluje. I tek onda kada je bila sigurna da je dovoljno odvojen od svog iskonskog poziva, otkrila mu je istinu da ona zapravo nije obična smerna devojka, već neobična veštica. Ali za mladića je već bilo prekasno, toliko kasno da je on njenu pravu prirodu prihvatio kao nešto dobro, nešto što je deo nje, a on nju voli takvu kakva jeste. Ili bar misli da je on voli, nesvestan da je zapravo – omađijan.

I tako, deco moja draga, veštice pretvaraju poštene teologe u bezbožnike.

Čiča miča, gotova priča.

„A, šta kažeš, jel tako izgleda verzija o nama kako je drugi vide“, pitam ja Marka dok pijemo kafu i proslavljamo 11 godina braka.

„Siguran sam da je njihova verzija još surovija, ali mislim da si ubola poentu – teolog i veštica, to smo mi“ reče on. „Sve u svemu, volim te, veštice moja.“

….

Napisala Milica Janković Jovanović, autorka S-mama bloga gde možete pronaći i druge zanimljive priče, iz njihovog zajedničkog života, studiranja, pisanja i rada u Nemačkoj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *