Prošle jeseni prolazila sam kroz program Tare Mohr “Playing Big” namenjen ženama koje žele u svom životu da naprave veliki iskorak, ostave trag kroz svoj rad i pomognu drugim ženama na tom putu. Tokom modula upoznala sam žene iz celog sveta i primetila sam jednu crtu koja se svuda provlačila, a to je – skromnost. Većina tih žena ima izuzetno obrazovanje, uspešnu karijeru, neke su ostvarene na polju porodice, neke tek planiraju…sve u svemu gledano sa strane njihovi životi su više nego uspešni. Ipak, kada pričaju o sebi govore to skromno, onako sa strane, kao da nije mnogo bitno ili da im je potrebna potvrda nekog spolja.
To me je podsetilo na moje iskustvo u radu sa ženama. Većina žena sa kojima radim je na početku razvijanja svog biznisa, najveći izazov im je prodaja i marketing, trenutak kada svetu treba da predstave šta rade i ko su one zapravo. Kada ih zamolim da napišu svoju kratku biografiju to bude ozbiljan problem. Obično dobijem malo podataka o tome koji su fakultet završile, kod kog profesora, gde su radile i sve to upakovano prilično sterilno, bez duše. Koliko god to bio važan deo njihove priče jer govori pre svega o njihovom znanju i iskustvu, zašto su baš one neko sa kim treba da radimo ili kupimo njihov proizvod ono što je suštinski nedostaje. Nedostaje ta njihova autentična priča, šta ih je dovelo do toga da pokrenu svoj posao, šta im je važno, šta su sve zaista naučile i dalje uče svakog dana u poslu, o poslu i kroz posao.
A onda sam pročitala kako uspešne žene često doživljavamo kao agresivne i prodorne, nimalo dopadljive i ženstvene i da to predstavlja osnovni strah na putu samopromocije za većinu žena. Navikle smo da budemo dobri đaci, da vredno učimo, marljivo radimo i neko će nam na osnovu toga dati dobru ocenu i pohvaliti nas. Za to vreme naše muške kolege nemaju problem da zauzmu mesta u prvom redu pričajući o svojim uspesima otvoreno i ponosno, dobijajući tapšanje po leđima i mnogo više.
Zašto žene igraju na sigurno?
Ovih dana i završavam program Playing Big @tarasophiamohr i razmišljam o svim obrascima koje mi ponesemo kroz život, a da ih nismo svesne. Iako veći procenat žena završi visoke škole, mnogo je manji broj onih koje rade na visokim pozicijama. I nije to samo do pozicije na kojoj ćemo raditi, već do doprinosa koji želimo stvoriti, promena i uticaja koji želimo ostvariti.
Tara izdvaja 4 osnovna principa koja naučimo u školi i koja umnogome odrede naše dalje iskustvo:
1. Prilagođavamo se autoritetu – ulazimo u ulogu dobrog đaka ne dovodeći u pitanje autoritet. Kasnije u poslu taj odnos prenosimo na nadređene i mentore, gušeći svoju kreativnost i autentičnost.
2. Priprema pre improvizacije – sve što radimo zahteva detaljnu pripremu i bez toga ništa ne počinjemo, makar nam i godine trebale. Realan život je svakodnevna improvizacija, posebno u poslovnom okruženju.
3. Iznutra ka spolja umesto obrnuto – naučene smo da sve što treba da znamo nalazi se u spoljnom svetu. U knjigama, predavanja, radionicama, ni na trenutak ne osvešćujemo lični potencijal koji nosimo, svoja iskustva, emocionalnu inteligenciju, intuiciju. Iako danas sve više shvatamo koliko naš unutrašnji svet krije odgovore koje tražimo opet se okrećemo spoljnim faktorima za potvrdu i prihvatanje.
4. Radi dobro i neko će to već primetiti i nagraditi – najvažnije da radimo dobro, učimo, dobijamo dobre ocene, nema potrebe da se hvalimo i izdvajamo. Ženama sa kojima ja radim najteže je da napišu nešto o sebi. Obično napišu gde su radile, koje škole su završile bez trunke ponosa i osećaja dostignuća, kao da je to neka sramota. Naučene smo da ne štrčimo, da se uklapamo. Čak i kada u nama leži ogromna želja da nešto promenimo, stari obrazac nas drži za ruku i sputava.
Sve ovo nije priča o tome kako treba da napustimo sve što znamo, već da prigrlimo to sa onim što jesmo.
Da svoja znanja udružimo sa svojom dušom i odatle za sebe izgradimo svoj zvezdani put.
*Tarinu knjigu “Playing Big” od srca preporučujem svakoj ženi i devojčici da pročita, kod nas je možete naći kao Veliki iskorak, izdanje Finesa
Kog je roda uspeh i kako ga mi doživljavamo?
Davno sam kod sebe osvestila da nemam strah od neuspeha jer verujem da je sve učenje. Pre 2 godine na nekom događaju neko me je predstavio kao “preduzetnicu koja iza sebe ima neuspeli biznis samo zbog toga što sam iz istog izašla” i meni je to bilo potpuno smešno. To je izbor koji sam svesno napravila. Danas sam srećna zbog toga i tu odluku smatram hrabrom i pametnom. Zaista jeste pitanje – kako ustvari definišemo uspeh?
Češće sam imala jasan strah od uspeha, plašeći se da li sam mu dorasla. Kada bi me pitali koje smo prepreke imali tokom razvoja svog posla uvek sam nekako shvatala da sam sama sebi bila najveća prepreka. Uvek se iznova pitajući da li znam dovoljno, da li sam to zaslužila, da li to meni zaista pripada. Zaboravljajući sve one sate i noći koje sam provodila učeći, čitajući, spremajući prezentacije, pohađajući treninge i radionice i radeći sa mentorima na sebi i svom poslu.
Postoji taj fenomen ženske solidarnosti koji se srećom sve više razvija poslednjih godina, tako imamo posebne mentorske programe za žene, primere žena koje se udružuju i zajedno rade i promovišu jedna drugu. Ipak, na kraju dana čini mi se da smo i dalje spremnije da jedna drugu gledamo kao konkurenciju umesto da shvatimo da podržavajući i pomažući jedna drugu stvaramo bolje prilike za sve nas. Što je više žena koje će podeliti svoje uspešne priče, znanja, iskustva i kontakte to će većem broju žena koje tek ulaze u taj svet biti lakše i jasnije da se u tom svetu snađu.
Krajnje je vreme da zbacimo tu sliku dobre i poslušne devojčice i ponosno kažemo i pokažemo šta sve znamo i možemo. Da svoje uspehe ponosno podelimo sa svetom, i ne samo uspehe, brige i greške, da pokažemo svoju ranjivost i autentičnost jer to je ono što nas na kraju dana izdvaja. To je ono što nam dozvoljava da svoj uspeh obojimo u roze, plavo ili žuto, kako već želimo i da nekim novim devojčicama pokažemo da je moguće.
Uspeh je nešto što svako od nas treba da definiše za sebe i ja definitivno želim da verujem da uspeh može biti i te kako ženstven i božanstven, kao što je i svaka od nas.
….
Napisala Sonja Dakić, preuzeto sa njenog sajta sonjadakić.com
Sonja vodi šestomesečni mentorski program za žene preduzetnice koje se zove Živi. Radi. Voli.
Imaš ideju ili želju da pokreneš nešto svoje? Ne znaš odakle da kreneš i gde možeš da nađeš podršku na tom putu? Imaš svoj posao koji vodiš već neko vreme i ne znaš kako dalje, kako do više kupaca, veće zarade? Kako da na najbolji način ispričaš svoju priču, predstaviš svoj proizvod ili uslugu?
Ovaj program je nastao na osnovu 8 godina ličnog preduzetničkog iskustva i to je ono po čemu se razlikuje od drugih edukacija. Pored toga, od 2014. godine imala sam prilike, kroz razne projekte, da budem mentor preko 150 pojedinaca i timova. Od 2017. radila sam sa više žena konsultacije 1 na 1 i uvidela potrebu da postavim jedan ovakav program, pre svega zbog međusobnog umrežavanja i vremenskog okvira za koji verujem da je jako važan u postizanju rezultata. Program je zamišljen tako da pruži potrebne informacije, podršku, kontakte i uvide o ideji koju želiš da razviješ ili poslu koji već radiš. Ovaj program je za one koji žele 6 meseci posvećeno da rade i na tom putu imaju moju podršku. – više na Sonjinom web sajtu.
Photo by Pro Church Media on Unsplash
