Ili da li ste spremni da okusite najlepše začine života? Koliko sličnosti imaju kuvanje i joga? Šta sve prethodi momentu kada možemo da kažemo da smo postali majstori našeg jela, posla, roditeljstva, života? Oh, pa to se ne dešava, majstori to nikada ne govore, to opažaju drugi… I, kako je mamina domaća supa toliko posebna, i bolja od moje, iako je pravimo po istom receptu? To je iskustvo.
Pozvao me kulinarski (a i glumački) čarobnjak Slobodan Stefanović u goste, da nešto skuvam u njegovoj emisiji. Odlučila sam se za sirovi tart od manga i vegetarijanski punjeni patlidžan uz prilog – pire od plantana (zelenih banana). Lepo sam se ispričala sa domaćinom, kuvajući, a i sa hranom.
Volim da komuniciram sa hranom dok je spremam, sa mnogo poštovanja, uvažavanja i ljubavi. To mi, nekako, dođe kao osnovni začin, onaj koji menja sve. Desila se i nezgoda – patlidžan mi je iskliznuo iz ruke i pao na pod.
Normalno, glasno sam mu rekla: „Izvini“. Mešanje različitih ukusa i mirisa, spajanje i transformacija u nove ukuse. Pažljivo dodavanje orijentalnih začina u pire od plantana, u potrazi za pravom merom i degustacija prstima, jer tako je strastvenije. Morala sam da rešim i nedoumicu, jer nisam bila sigurna koji je začin preda mnom, a volim da eksperimentišem i dodajem novo. Probam, ukus gorčine u ustima, neprijatnost koja ide iz stomaka.
Na času joge učimo kako da bez straha i panike dišemo kroz neprijatnost, kroz položaj koji nam možda nije baš najudobniji, kroz emociju koju smo gurali pod tepih. Dopuštamo i oslobađamo se.Posmatram svoje reakcije, osluškujem šta mi telo govori… Idemo dalje, tražim odgovarajući začin. Koliko li je u hrani „života“! Zaista je fascinantno kako nas samo ukus i miris (bilo da su prijatni ili ne) momentalno dovode „ovde i sada“, tu gde je sve dobro. Treba probati smelo, odvažno, osetiti sve ukuse, one najslađe, slane, ali i kisele, gorke i neprijatne, bez bojazni.
I ne čine li svi ti različiti ukusi iskustvo!?
Baš ono koje prethodi najlepšem, najprofinjenijem, istančanom ukusu našeg jela.
Prijatno!
Ulazak u određenu joga pozu nije samo izazov za naše fizičko biće. Joga nas uči fleksibilnosti duha i kultiviše naše misli i na taj način suptilno i lagano menja naše stvove i pomera granice.
Povijajući položaji unazad podrazumevaju izvijanje grudnog dela kičme unazad. Npr. most, jedan od najpoznatijih izvijajućih položaja, mnogi su radili kada su bili mali, bez imalo straha. Sada kada smo veliki, i radimo most, zbog izvijanja pluća dolazi do otežanog protoka vazduha, a to podrazumeva strah, neretko i paniku kod početnika u ovom položaju. I koliko god dugo da vežbamo ovaj položaj, uvek je prisutna ta neka, bar mala doza straha, nelagodnosti, bar na početku, dok ne pronađemo udobnost u položaju.
U tim, nekada samo sekundama straha ili samo nelagodnosti, vežbamo kako da budemo dobro. Verujem da je lako onom monahu koji živi sam među planinskim obroncima da bude dobro i da bude dobar, ali u civilizaciji u kakvoj danas živimo, to je ozbiljan izazov. Koliko smo zapravo dobri prema drugima, onda kada nama nije dobro? Koliko imamo strpljenja, empatije, koliko smo spremni da pomognemo drugome, onda kada nama nije dobro? To je nešto što nam zapravo govori koliko smo „dobro“. A u međuvremenu, uvek možemo sebe svesno da dovedemo u neki jogički položaj koji će nas izmestiti iz sopstvene zone komfora, tek da vežbamo, da i tada budemo dobri prema sebi i prema drugima. Da budemo dobro i kada nismo dobro.
napisala Baya Bangue Namkosse
photo Dalibor Danilović, Dušan Vučković, magazin Sensa
.
