Kultura nas ne ohrabruje da plačemo. Naprotiv, tokom odrastanja usvajamo da su suze odraz slabosti posebno za dečake. ‘Plače kao devojčica’ , ‘šta cmizdriš, budi muško’, ‘koji si ti pekmez’, ‘nemoj da plačeš, videće te neko’, čitaj bruka i sramota itd. Ovakve i slične opštepoznate izjave u našoj kulturi samo su delić poruka koje dobijamo još u detinjstvu nipodaštavajući snagu i važnost suza.
Kažnjavanje zbog plača počinje bukvalno od rođenja, još dok smo bebe. „Pusti je/ga da plače manje će da piški“. „Čuvena“ rečenica od koje mi se uvek želudac prevrtao. A tek koliko sam puta čula roditelje koji prete svojoj deci batinama ako budu plakali tamo negde, pred tamo nekim. Nije ni čudo što se retko ko usuđuje da pusti suzu od najranijeg doba plašeći se osude ili batina.
I tako usvajamo programe negativne konotacije plakanja i suza. Odraz toksične kulture. Volela bih kada bi se uvelo u vrtićima kao deo obaveznog vaspitnog programa da se deca ohrabruju da plaču čim osete potrebu. Na taj način deca bi naučila da je plakanje u redu i da se ne stide svojih suza. Nipošto da ih zadržavaju u sebi tj. da “ gutaju suze“. Reprogramirati ih. Bilo bi divno kada bi od malih nogu znali da im je “dozvoljeno” da zaplaču i daju sebi “pravo” da se isplaču “do koske” znajući da neće biti zbog toga ismejani ili prekoreni. Sramota i stid zbog suza je sveprisutna i danas. Nažalost ništa se tu nije promenulo. Ostaje stigma.
U nekom humanijem društvu bilo bi divno kada bi ljudi mogli slobodno da plaču dok ne „presuše“ i da se podrazumeva da je to krajnje prirodna stvar. Kada plačeš onda kada ti se plače na taj način si ispoštovao sebe, svoje potrebe bića. Takođe i svoje emocije, svoje emocionalno telo. O zdravom mentalnom stanju i da ne govorim i naravno da se sve odražava i na naša fizička tela. Sve je povezano um, emocije, telo. To su ključne stvari i ogromni kamen spoticanja u današnjem svetu gde su mentalne bolesti uzele maha. A kako i ne bi, živimo u kulturi gde ne smeš da pustiš suzu a da ne naiđeš na neku vrstu neodobravanja.
Niko nas ne uči da je sasvim u redu da osetimo čitav spektar emocija. Naročito one „neprijatne“ poput bola, ljutnje, tuge, besa itd. Sve te emocije su deo nešeg ljudskog iskustva. Mi smo i došli ovde na Zemlju po iskustva. Otuda i toliki problem bolesti zavisnosti. Bol koji potiskujemo i ne suočavamo se s njim i suze koje gušimo, kao posledica toga obično se dogodi da na kraju ugušimo sebe. Tela nam se grče, razboljevaju. Psihički i fizički rapidno propadamo. Ne dozvolimo da nam se to desi. Ispoštujmo naše suze, one su zlata vredne. Vratiće nam se mnogostruko. Najveće blago suza je naše zdravlje, emocionalno, psihičko i fizičko. Kroz suze dajemo sebi malo oduška to je vrlo važno.
Isceljujuća snaga suza je ogromna. Suze su lek baš kao i smeh. One su glavni prečišćivači naših duša i tela. Čiste nas od nakupljenih toksina u sebi i svega čega treba da se oslobodimo i otpustimo. Poznato je koliko su suze blagotvorne po naše psiho-fizičko zdravlje. Utvrđeno je da je hemijski sastav suza drugačiji kada plačemo od sreće i kada plačemo od tuge. U zavisnosti od situacije i uzroka suze menjaju svoje hemijske formule. Od izuzetne je važnosti za naše opšte stanje da možemo da se isplačemo. Pustimo suze na miru u skladu sa njihovom funkcijom da slobodno teku.
Brojni su benefiti plakanja. Nauka nas podstiče da plačemo jer na taj način redukujemo stres, snižavamo visok krvni pritisak, umirujemo telo pri čemu plakanjem oslobađamo i hormone sreće koji utiču na uspostavljanje emocionalne ravnoteže. Plakanjem čistimo naše oči, pomaže nam oko promene raspoloženja, umanjuje osećaj fizičkog bola itd.
Poznato je da ima i onih ljudi koji se “dave u suzama” tzv. ekscesivno svakodnevno plakanje. Ovde nije reč o njima. Takvo plakanje ukazuje na postojanje depresije ili neke druge simptome i to već spada u domen mentalnog zdravlja. Ukoliko poznajete osobe koje su stalno uplakane obavezno bi trebale da se obrate za pomoć lekaru, psihoterapeutu.
Smatram kada bi se deca ohrabrivala da plaču mnogo bi bili zdraviji kao narod, nacija. Iako to nije problem samo kod nas na Balkanu gde smo i dalje u raljama patrijarhata. Već svuda se sugeriše i u sređenim i razvijenim zemljama da određene emocije nije poželjno pokazivati. Čak se smatra nepristojnim. O suzama da ne govorim. One su vrlo vidljive, teško ih je sakriti, to nikako!
I žene nisu pošteđene. Njima se sugeriše da budu „jake“ i kriju emocije i suze. Vrlo često možemo čuti „nemoj pred decom da plačeš, uznemirićeš ih“. I to tako kada krene: nemoj na poslu, nemoj kod kuće videće te deca, nemoj pred ovim, onim, nemoj tamo, ni ovamo. Nije ni čudo koliko sam puta zatekla žene kako jecaju po ženskim toaletima. Kada se zadesim u ženskom toaletu sa rasplakanom ženom, trgnu se i kriju svoje lice. Brzo brišu suze sa osećajem krivice i stida jer su “uhvaćene na delu”. Još se izvinjavaju zbog njih. Duša me zaboli. Uvek poželim da im kažem, samo ridaj sestro, pusti to iz sebe, zdravo je. Dragocene su te tvoje suze, suvo zlato su. Osetićeš olakšanje i taj bol i teret koji nosiš u sebi biće ti za nijansu lakši.
Posle dobre partije zdravog plakanja, pod uslovom da to možeš sebi da priuštiš i ne kriješ se po toaletima i drugim skrivenim mestima, telo će ti biti zahvalno. I duša i telo kao što rekoh. Oslobođen je ventil, pušten je na slobodu, nije ostao zapušen i zarobljen u telu.
Zato hajde da se ne stidimo svojih suza zato što one nisu slabost, naprotiv, snaga su. Suočiti se sa svojim emocijama iziskuje dosta snage u vidu lične ranjivosti. I samo nežno sa sobom. Sloboda je da u datom trenutku dozvolimo svom biću da se isplače.
I briga nas da li će nas neko čudno i mrko pogledati, retko kad sa saosećanjem u svakom slučaju. Prizor muškarac u suzama, ne znam da li mogu da prebrojim na prstima jedne ruke da sam videla za sve ove godine. Prema tome kada nam se zaplače i na javnom mestu pustimo suze. Uostalom, nisu još uveli zakon protiv plakanja na javnom mestu.
Suze koje smo predugo zadržavali u sebi kada se nakupe u jednom trenutku sve i da želimo da ih zaustavimo ne možemo. Svi smo to doživeli. Nekontrolisano teku. Samo brizneš u plač. Desi se neki okidač, uvek je to neočekivano i suze same krenu da se spuštaju niz obraze. I hvala Bogu da je tako, inače sa ovakvom ludom kulturom koja nipodaštava „negativne“ emocije i pokazivanje istih, ne znam da li bi opstali kao vrsta. Ipak su neke sile daleko jače i nemoguće ih je kontrolisati na duže staze by ego driven society. Inteligencija tela je zadivljujuća.
Zanimljivo je posmatrati i kako se odnos prema plakanju prikazuje u filmovima. Štete masovne kulture i u domenu pokazivanja emocija su ogledalo sveta u kome živimo. Svi akteri se redom izvinjavaju sagovornicima kada se rasplaču, žene ponajviše. Od toga mi se diže kosa na glavi. Pop kultura je odavno demonizovala suze. Vrhunac su krimi serije i filmovi kada se kao po pravilu žrtvina najbliža rodbina ukoliko je ženskog pola obavesti od strane organa vlasti i tada se rasplače stidljivo. Zatim pod obavezno sledi „Sorry“. Jer, jelte sve više od toga nije društveno prihvatljivo. Sramota i stid nadvili su se nad suzama. Jadne suze, nisu ni sanjale kakva ih sudbina čeka i da će biti toliko odbačene od ove sulude kulture.
Koliko je to pogubno za naše zdravlje, takav stav o jednoj sasvim prirodnoj pojavi piše u svojoj čuvenoj knjizi „Žene koje trče sa vukovima“ i doktorka Klarisa Pinkola Estes:
„Od suštinske je važnosti da budemo procvetalo drvo, da budemo vlažni, inače ćemo se slomiti. Plakanje je dobro, ispravno. Ne leči dilemu, ali omogućava da se proces nastavi, umesto da se uruši.”
….
Napisala Tijana Misic Pavlović
Photos: Art of Vigan Tafili, Google Image