U stvari sam nepojamno uzbudjena jer čitam “rukopis“ Vanjine knjige koju smo čekali godinama a pojavila kao tsunami samo u jednom trenutku. Pravi download. Pokrenula sam mentorship program “A zašto i vi ne biste napisali knjigu?” – inspirisana svojim partnerom i njegovim sabotažama dok smo radili na svojim knjigama. Ima toliko ljudi koji imaju super ideje i odlično pišu, ali nikako da se posvete i svesno udju u proces pisanja, tj kreiranja knjige.
Vanja je odlučila da pokloni sebi knjigu za rodjendan, a ja sam samo mogla da se složim.
Spremna je.
Sad kreće zabava.
Videli smo mi tu knjigu još prvi put kad smo se srele. Zapravo, prvi i jedini put kad smo se srele uživo u New Yorku, u jesen 2010. Videle smo se svega nekoliko puta, no te tri nedelje u New Yorku je donelo toliko komprimovanih dogadjaja. Za jedno 6 života. Još sam imala i promociju svoje prve knjige Lovemarks, u konzulatu srpskom. Nisam išla u Momu. Istraživala sam savremeni život i savremenike. Oni koji su tada bili sa mnom u istom vremenu i prostoru. Srela sam neverovatan broj fenomenalnih ljudi. Išla na koncerte, pozorišne predstave, hepeninge, otabanala sve knjižare i restorane.
I tad sam se zalepila za jedan indijski restoran, prepun indijaca i ja medju njima.
Udješ unutra, kao da si usred family restorana u nekom omanjem indijskom mestu.
I tu sam redovno radila na svojoj novoj knjizi. Tu sam je i završila.
Soulfood, sensational uvod u srećniji život – sreli ste se i sa njom sigurno na svom putu.
Mi smo svi iz istog plemena. Ili sa istog sazveždja. I svi mi koji smo se tada sreli, imali smo neku tačku preokreta. Više ništa u našim životima nije bilo isto. Vanja više nije profesorka u školi u Bronksu gde na ulazu imaju detektor za metal, umorna ali ipak i dalje živa i puna potencijala, nego žena puna života koja i živi taj puni potencijal. Ne tabanamo New York-om nego Balkanom, mestom našeg ponovnog susreta. I vašeg susreta sa ovom knjigom.
“Fuerza Bruta“ je bila ( a i dalje je) fenomenalna predstava u New Yorku koju sam htela da vidim i namestilo se, ili sinhronizovalo da je Vanja bila “pozvana“. Videla sam da je pomerilo. “Živim u New Yorku ovolike godine a ti dodješ na par nedelja i provedeš me kroz ova čudesa.“ – rekla mi je tad šaleći se na sopstveni račun no ta njena dovitljivost i duhovitost nas je i spojila. Bez obzira kroz kakve god da smo traumatične okolnosti prolazile, uvek smo se smejale. Same sebi.
Ponekad ti je potreban neko da u tvom svetu gde si ugasila sva svetla, upali šibicu. Znam šta je moć umetnosti. I zašto je važno da stvaramo iz srca, i podržavamo druge umetnike isto tako, iz srca. Meni je par godina ranije, jedna žena iz New Yorka svojim knjigama pomogla. Otvorila vrata. I pokazala mi kako da podržim sama sebe. Zove se Julia Cameron. Njena knjiga “Put Umetnika“ je nešto što svima preporučujem, kao i pisanje jutarnjih stranica. Nema veze da li nameravate da se bavite nekom umetničkom praksom, do sada u svom životu nisam srela osobu koja nije kreativna. Pomaže svima, nema veze da li se bavite nekom spiritualnom praksom ili ste yoga instruktor, advokat, baštovan, krojačica, domačica, službenica, nastavnica… sve je kreacija. Mi smo svi došli ovde da kreiramo. Da pronalazimo moguće u nemogućem. Nekada sam mislila da me retko neko čuje, a sada vidim da nas je sve više i više. Stvaralaca. Ljudi koji kreiraju sopstveni život i pretvaraju ga u umetničko delo.
Reči su vrlo moćne, magija počne da se dešava u našim životima kad počnemo da pišemo. Mic po mic, strana po strana, šta je ono što ja želim da budem, da radim u svom životu? Šta me raduje? Šta me čini živom?
Julia Cameron je mene začarala. Od tada ja začaravam druge.
Tako to ide. Umetnici vole druge umetnike.
Nekako se ova knjiga sama posvetila ženama. Ženski princip se probudio i sve nas vodi. Umesto kompeticije, takmičenja i sirove snage doživljavamo revoluciju nežnosti, solidarnosti i udruživanja. Sve uključujemo, nikoga ne isključujemo. Svaka od nas je autentična osoba sa svojim darovima koji su nam dati da ih koristimo i pokažemo. Ne poredimo se, ne takmičimo, svako iskustvo je dragoceno. Svako je na svom putu razvoja i otkrivanja svoje božanstvenosti. Tako što pomažemo sebi, pomažemo i drugima. I obratno. Svih ovih godina potom, Vanja i ja komuniciramo na sve moguće načine koje nam moderna tehnologija dopušta. Pišemo jedna drugoj. Duga pisma i mejlove. Mentorship sa njom je počeo još onda u New Yorku, na toj predstavi Fuerza Bruta gde su “glumci“ leteli po zidovima, gde su nas polivali vodom i gde smo na kraju svi djuskali ozareni i začarani. Kroz razne faze smo prolazile, jedna padne, druga taman spremna da primeni naučeno.
– Pomagaj! – vičem kroz bežični prostor iz Indije ovaj put, ne iz indijskog restorana u New Yorku.
Vanja šalje kodove i mantru. Wtf?!
Hoće da napiše knjigu, da pokloni sebi za rodjendan.
The answer is always yes.
Nekim knjigama je jednostavno potrebno vreme. Sazrevaju dugo. Teraju nas u avanture. Da živimo život. Da bismo imali o čemu da pišemo. Tako i Vanjina. Umesto da nastaje iz boli i pozicije žrtve ona je izabrala da se pojavi danas i podrži više nego što možemo da zamislimo. Knjiga za Novi svet. Koji mi gradimo.
Mi smo ti koji su čekali. Da se stvore uslovi, pročiste traume, probude uspavani snovi i mirni ratnici.
Mi osećamo. Mi znamo. Mi smo oni čije duše znaju.
Da, da, mislim upravo na vas.
Mi smo ti koje čekamo.
….
Žana Poliakov
Arambol, Goa, India, 2016.
