Šta želiš da budeš kad porasteš? Sigurna sam da su vam ovo pitanje postavili bar jednom u životu. A da li ste se ikada zapitali kada je to “kad porasteš”? Da li je to sa 18, 25 ili 30 godina? Da li to znači da kada porastemo mi prestajemo da rastemo?
Kada sam imao pet godina, majka mi je rekla da je sreća ključ života. Kada sam pošao u školu, rekli su mi da napišem šta želim da budem kad porastem. Napisao sam „srećan“. Rekli su mi da nisam razumeo zadatak, a ja sam im odgovorio da oni nisu razumeli život. – John Lennon
Kada si mali ovo pitanje je bezazleno, ono služi da zabavi roditelje i podstakne decu da sanjaju o tome šta žele da budu…da puste mašti na volju. Ali kada ovo pitanje postave malo starijem detetu, e, to već nije bezazleno…i tada se prekidaju snovi i mašta. Roditelji i društvo nameću šta je društveno prihvatljivo, šta je najviše isplativo. Sa astronauta prelaziš na ekonomistu, sa balerine na pravnicu…
Kažu nam da pratimo svoje snove, da sledimo svoju strast.
Kažu nam da možemo da budemo šta god poželimo, ali samo ako kao oni želimo.
Ali šta ako naši snovi nisu u skladu sa snovima naših roditelja, društva, okoline?
Šta ako naši snovi nisu isplativi?
Kažu nam da je ok biti drugačiji ali samo ako smo drugačiji na isti način na koji su oni drugačiji. Učimo šta nam kažu da treba da naučimo, čitamo šta nam kažu da treba da pročitamo i polažemo ispite koje treba da položimo… I
tako se množe stvari koje bi „trebalo“ da uradimo.
I šta onda?
Onda nastaju problemi, onda kreću frustracije i mukotrpne akrobacije. Forsiramo sebe da se uklopimo, ukalupimo i ispunimo očekivanja roditelja, okoline i društva. Prekidamo snove, gasimo maštu, ućutkujemo naš sopstveni glas i na kraju izgubimo sebe i svoje ja. Pokušavamo da se uklopimo u svet, umesto da krojimo svet po sopstvenoj meri. Plašimo se da se suočimo sa samim sobom zbog straha od drugih. Plašimo se osude jer smo i sami skloni da osudimo.
Strah i osuda su ono što nas najviše koči.
Hajde da budemo iskreni prema sebi i da bez straha pogledamo u oči i sebe i svoje strahove. Hajde da se trgnemo.
Hajde da prestanemo da živimo po šablonu, po automatizmu, surovom mehanizmu.
Hajde da se oslobodimo pravila, normi i usađenih ograničenja.
Hajde da upoznamo sebe i da otkrijmo šta je to što mi želimo.
Hajde da nas baš briga šta neko drugi misli.
Hajde da pokažemo svetu pravog sebe.
Oslobodimo se odela koja su nam drugi krojili i iskrojimo nešto po sopstvenoj meri. Postanimo krojač sopstvenog života i sveta u kome živimo. Svakoga dana u svakom pogledu učimo, rastemo i razvijamo se.
I… šta želite da budete kada porastete?
……..
Napisala Ana Stambolić na svom blogu Virtualno Ogledalo
“Za sebe je napisala da je rođenjem u Srbiji naučila da se bori za svoje snove. Odmah me pogodila. Reči koje koristimo dosta govore o nama, u prvoj rečenici saznali smo njenu životnu metaforu. Život je borba, od rođenja. Ah, taj naš identitet žene ratnice koja mora da se bori za svoje pravo. A ne da dozvoli. Zašto bi bilo lako kad može teško? Ako nije teško, možda nije ni vredno…
Međutim, naše zajedničko istraživanje kroz pisanje nas je odvelo u nova prostranstva varijanti koja su sve vreme bila tu, prisutna u Aninom životu, samo na njih nismo obraćali pažnju. Nismo stigli, od borbe sa vetrenjačama. Naime, ona sve vreme piše u stihovima. I taj bunt i otpor se sasvim prirodno slivao u rime kojih se nijedan hiphoper ne bi postideo. Čak i kad piše tekstove, kao da ih peva. Muzika ih prati. Dok ih čitam, neki soundtrack ide u pozadini.
Poezija ulazi u naš život kroz vrata beznačajnih sitnica. I čovečanstvo ima potrebu za poezijom koju današnja industrija, tj. tržište ne razume. Ali ume da iskoristi. Ana je poeta novog doba koja čak ni društvene mreže nije htela u svom svetu. Piše, igra, kuva, gaji strast prema putovanjima od malena, govori engleski i francuski, ima naučni projekat iza sebe… prati svoje srce koje ju je odvelo u Brisel.
Ne bori se više za svoje snove, nego ih zapisuje.
Onda oni postanu stvarnost. Za stvarno.” – Žana Poliakov
