Zamisli i dodirni … ( Touching is believing )

Trenutno naša civilizacija pati od dva mita – mit o večnoj mladosti i mit o hiperseksualnosti. I jedna i druga se smatraju odlikama uspešnih. Koliko godina imaš i koliko partnera trošiš? Da li je sve u brojkama… i da li statistika i ljubav imaju nešto zajedničko, istražuje Žana Poliakov ( za magazin Elle 2006-te godine)

Jedan od mitova naše kulture je da seks odredjuje vrednost pojedinca. Uprkos seksualnoj revoluciji šezdesetih, još uvek je tabu. Još uvek se smatra disciplinom za takmičenje a ne individualnom odlikom svakog pojedinca. U ne tako dalekoj budućnosti svako će imati svoj home video. Vidiš ko je, par stvari o njemu i klik na video da vidiš kako radi ljubav. Sve to imaće svako od nas u svojoj osobnoj iskaznici. Ili u svom mobitelu.

 

Sve pokušavam da naučim veštinu kamere, da posmatram i snimam, bez osudjivanja i prosudjivanja, naš vizuelni korteks vidi mnogo više nego što smo spremni da percipiramo. Mi vidimo samo ono što mislimo da je moguće. Ili ponekada samo ono što želimo. Racionalizujemo sve znake koje dobijamo i pretvaramo ih u nešto što nama više odgovara. We create reality. Great illussion – tako su to nazvali u filmu What the Bleep Do We Know!? raznorazni neurolozi, psiholozi, kvantni fizičari i metafizičari, naši savremenici.

Na jednom od mojih omiljenih pregleda alternativne medicine, ovaj put kvantna medicina, spoj nauke i holističkog pristupa, kaže mi softver koji računa sve što su ovi kvantni fizičari ikada zamislili da mi telo zapravo ima 26 godina, ali metabolizam ima iskustvo 45-godišnjakinje. Koliko zapravo imam godina? Pre neki dan, masno slažem da imam 30 a onda se ispravim, ne, ne imam 33. Smanjujem sebi godine. Posle razmišljam, ih bre, na šta sam spala, toliko godina i čudesnog iskustva i sad ću da ih krijem. A sa druge strane, šta ja mogu kad se osećam kao da imam mnogo manje nego što kaže krštenica. Subjektivni osećaj vremena.

 

Trenutno naša civilizacija pati od dva mita – mit o večnoj mladosti i mit o hiperseksualnosti. I jedna i druga se smatraju odlikama uspešnih. Koliko godina imaš i koliko partnera trošiš? Još od filma “4 venčanja i sahrana“, muškarci se skandalizuju kako to da jedna žena može da broji toliko partnera i da ih pretvori samo u brojeve…pa to je samo obrnuta slika nekog prosečnog muškarca gde se sve svodi na broj. Što izgleda čudno kad pogledaš i slušaš sebe u ogledalu. Nismo ni svesni koliko je numerologija važna. Ali obična statistika i ljubav nemaju ništa zajedničko. Osvojiti i zadržati jednu osobu za ceo život je veliko umeće. Neki novi spiritualni seminari promovišu zagrljaje kao izraz poštovanja prema čoveku i njegovom telu, zagrljaj koju pobudjuje čežnju i nežnost.

 

Nežnost je prvo i zadnje slovo taktilne komunikacije i eliksir vitalnosti svakog odnosa. Nežnost je ono što partnere drži zajedno. A taktilna komunikacija je od presudnog značaja za vraćanje poštovanja i digniteta našem telu i za novo budjenje telesne inteligencije. Jedanput izgubljena ili nepromišljenim načinom života proigrana taktilnost i osećajna percepcija mogu da se obnove i ponovo nauče. Ne kvantitet, nego kvalitet. Ne toliko insistiranje na multipl orgazmima nego na kvantnoj fizici. Ljudsko biće kao energetski dinamički sistem kome i frekvencije suptilnog intenziteta itekako prijaju.

 

Čak i iPod Touch ( bila je 2006. godina Apple je promovisao iPod Touch ) promoviše nežnost u korišćenju tehnologije. Dodirivanjem, ne pritiskanjem ili ukucavanjem, dodir je značajnije nežnija kategorija. Touching is believing. Meni ovo zvuči kao nova taktilna revolucija ali na mnogo dubljem nivou, interakcija sa drugim ljudima, komunikacija, dodir budi neka drugačija osećanja…možda stvara neke nove misli, samim tim i nove ljude. We are inside of what we make – više nego očigledno ako smo već okruženi tehnologijom, želimo da ona ima više razumevanja za nas, neka bude jednostavnija, pažljivija, naravno lepša i jedinstvena. Zar to ne želimo i od drugih ljudskih bića. I od svojih sadašnjih ili potencijalnih partnera. Taktilna komunikacija, telesna inteligencija.

 

Slika o ljubavi danas izgleda pre kao bolest nego kao zdrava potreba i zdrav odnos. Lična sloboda i zdrav partnerski odnos kao da nestaju sa dodavanjem prezimena ili pak potpunim brisanjem sopstvenog identiteta. “Ne identifikuj se sa svojim partnerom. Ti nisi tvoj partner. Ti nisi tvoja veza. Ti si samo osoba u toj vezi. Ako ostaneš osoba samo tako možeš zaista nešto da uneseš u taj odnos.“

 

Jedan od mitova naše kulture je da seks odredjuje vrednost pojedinca. Uprkos seksualnoj revoluciji šezdesetih, još uvek je tabu. Još uvek se smatra disciplinom za takmičenje a ne individualnom odlikom svakog pojedinca. U ne tako dalekoj budućnosti svako će imati svoj home video. Vidiš ko je, par stvari o njemu i klik na video da vidiš kako radi ljubav. Sve to imaće svako od nas u svojoj multipass–osobnoj iskaznici. Ili u svom mobitelu.

 

Ovo je vreme forsiranja uživanja. A sve ih je manje. Čitava porno industrija se upregla da forsiranje uspe. Hemija i farmacija takodjer. Ali ljudsko telo nije opremljeno za toliki sumanuti ples čula. Iskaču prekidači, prekidaju se strujna kola, preveliki napon, preveliki napor, sve u želji da se ima još i još i još… Try a little tenderness. Vlastiti svemir stvaramo u hodu. To zaista radi, možda ide sporije ali mirnije misli smiruju mozak a samim tim smiruju i nas same. Ne osećate se kao da ste u vrtlogu ili kao miš na beskrajnoj traci. Male promene u životu ponekad imaju leptirov efekat. Vreme nije pravac, već niz tačaka sadašnjosti.

Ko gleda prema spolja – sanja, ko gleda prema unutra – budi se, možda nije vreme da se pozivam na Junga, ali kraj decembra i početak januaa jeste vreme kad se donose odluke i kad svoje telo mučimo svim i svačim.

Zar vam nije dojadilo da uvek optužujete druge za sopstvene probleme, baka je kriva što pravi ukusne sarme, tetka je kriva što pravi savršene kolače i vi zbog toga imate toliku zadnjicu i loš ten u tridesetoj (četrdesetoj, pedesetoj, šezdesetoj… who cares u kojoj dekadi) da vas je sramota da se probudite ujutru same sa sobom a kamoli pored nekog. Ma, nemojte, oni su krivi?! Ljudi uvek sami sebi sabotiraju sreću. Misli postaju stvarne. Mi smo posledica vlastitih misli, da dodam još i Buddhu.

 

Your body is your temple. Ako ti ne voliš sama sebe, kako misliš da će te drugi zavoleti. Takvu kakva si. Kad na novi način doživimo svoje sopstveno telo znaćemo da pružimo uživanje i drugom biću i to na najfiniji i najsenzibilniji način koji postoji. Čak i u drugim medjuljudskim odnosima može se popraviti kvalitet interakcije jer ćemo imati više razumevanja i pristupaćemo ljudima sa dobrim namerama. Bolje ćemo ih slušati i čuti, ne razmišljajući paralelno da li mi viri salce u ovoj košulji ili smo zadihani u pretesnim farmericama.

Ljudi nemaju ono što žele samo zbog toga jer više razmišljaju o onome što ne žele od onoga što žele.

Misli će nam biti drugačije, a već svi znamo kolika je moć pozitivnog mišljenja. Roditelji nas ne uče kako da budemo bogati, mladi i uspešni nego kako da postanemo bolji, zdraviji, zadovoljniji i sretniji ljudi. Samo sretni ljudi mogu usrećiti i nekog drugog.

 

………
napisala Žana Poliakov, prvi put objavljeno kao kolumna u magazinu Elle, 2006.
nalazi se u knjizi “Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti“, objavljena 2010, Mono i Manjana, danas Vulkan.
photo credit Vladimir Miladinović Piki