Godišnjica smrti Proklete Jerine

Na današnji dan, pre 563. godina, umrla je “Prokleta Jerina”, najveće zlo srpskog eposa, koja je (skoro) nedužna ponela svu krivicu za propast blistave, “posrebrene”, pismene i uređene, srpske srednjevekovne države turskim osvajanjem. Umrla je najviše svojom voljom, četiri meseca posle muža, despota Đurđa Brankovića, koga je očigledno volela, iako je u pitanju bio politički brak.

I on je nju očigledno voleo, iako je u pitanju bio politički brak.

Pred smrt joj je testamentom ostavio presto na čuvanje i upravu dok Turci ne preuzmu, u skladu sa ranije potpisanim i, nažalost, neoborivim političkim sporazumima. Međutim, Turci i deo Srba na Smederevskom dvoru nahuškali su najmlađeg Đurđevog i Irininog sina Lazara da ustane protiv majke, i očeve volje izražene u testamentu, u čemu ga je usrdno podržavala i njegova žena Jelena Paleolog, iz očiglednih razloga. Mladi Lazar Đurđević je bio nezreo i potpuno “nespremljen” za ulogu vođe. Bio je razmažen i kao najmanji i veoma sladak stalno pošteđivan velikih zala, od kojih su sva ostala Đurđeva i Irinina deca postradala, svako na svoj način. Upravo zato je jedino imalo smisla da Irina nastavi da radi ono što je i do tada radila, dok sultan ne preuzme. Ali, to uopšte nije odgovaralo tursko-srpskim “snagama” u Smederevu, željnih moći, novca i luksuza, a i da se usele u njihov raskošni dvorac – makar na tren.

Ne shvatajući da je marioneta u rukama gramzivih ljudi, mladi despot Lazar, kome su roditelji doveli najbolju nevestu jer jedini od sinova nije bio oslepljen, ubrzo po očevoj smrti počeo je da se ponaša baš onako kako danas razumemo reč “despot”. Samoživo, nasilno, bez poštovanja drugih ljudi, dogovora i pravila igre. Još dok je otac bio živ pokazao je da je sebičan i sitan. Kad su na jesen 1456. neki mađarski polu-plemići iz zasede zarobili starog despota u Kupinovu, gde se bio sklonio od kuge, Lazar je odbio da ode i oslobodi oca. “Neka umre, dovoljno je star.”

Konačno je Irina, sa svojim ambasadorima i manjom konjičkom četom otišla u Beogradsku tvrđavu po muža i ostala tamo kao talac, dok je Đurađ pušten da donese novac za svoj otkup. Čitavih 50.000 zlatnih venecijanskih dukata (oko 5 miliona današnjih evra!) je on odnekud čudom iznedrio, kao i svaki put do tad, i vratili su se zajedno u Smederevo. Od rane zadobijene tom prilikom, odsekli su mu tri prsta, kojima se pravoslavno krstio, držao pero, viljušku i mač, Đurađ je posle dva meseca izdahnuo u 83. godini života. U petak, 24.12.1456.

Odmah po sahrani Lazar je krenuo da zlostavlja ostale ukućane, naročito majku, čak i da je tuče, tražeći očeve pare. Despotica Irina, rođena Kantakuzenos i vaspitavana da brani svoje dostojanstvo, na kraju je morala da napusti Smederevo. Početkom aprila se “povukla” u njihovu masivnu vilu pri vrhu Rudnika, sa svom ostalom “decom”, unucima, bratom, njegovom porodicom, drugim plemićima, dvorjanima i slugama. Srpski dvor se još jednom podelio, ali se sad znalo da tu više nema spasa. Lazar je već pokrenuo vojsku i Osmanlije prema Rudniku, a okupljeni srpski, grčki i poneki dubrovački plemići na planini razmenili su svoje vrlo različite stavove o rešenju situacije. Dogovorili su se da svako krene tamo gde misli da će mu biti najmanje zlo – neki kod Turaka, neki kod Katolika – Mađara, Slovenaca ili Italijana.

Uveče 2. maja 1457. svečano su se okupili na svojoj zadnjoj, zajedničkoj, “kraljevskoj” gozbi u mirišljavoj bašti rudničke vile, gde su večerali i raspodelili dokumente, ovlašćenja, novac, dragulje i najvrednije knjige i umetnine. Irina je odlučila da neće da se “povlači po inostranstvima” kao izbeglica, jer se rodila kao plemkinja, živela kao gospodarica i nema razloga da umre kao prosjak. U srednjem veku samoubice nisu stizale u raj, a znajući sve, Irina nije sumnjala u to da je Đurađ tamo već s radošću čeka. Zato joj je, za “ključaonicu” ka Raju, pri odlasku “pomogla” najverovatnije pastorka Mara, preuzevši na sebe smrtni greh ubistva i ulogu vođe. Mara je bila Đurđevo najstarije dete iz prvog braka i samo par godina mlađa od maćehe, veoma učena, pametna i hrabra. Od prisutnih, ona je psihološki i politički bila najjača i imala je najviše koristi od Irinine smrti. Jer, ne ide da u jednoj kući žive dve domaćice.

Irina je tada imala 57 godina, ali je bila negovana i uspravna. U narodnim pesmama su joj zamerali da izgleda kao “devojka”, a imala je unučiće.

Mara je bila bez dece i udovica sultana Murata II, koga je prezirala. Ali, bila je i maćeha i učiteljica njegovog radoznalog, usamljenog sina Mehmeda Osvajača, koga je na neki način volela. I Osvajač je nju voleo i mnogo ju je poštovao. Dao joj je stari Serski dvorac u Bugarskoj, preostalog iza carice Jelene, Dušanove udovice. Dao joj je i malo okolne zemlje i apsolutnu vlast na njoj, da se tu skloni sa kim god hoće, kada on krene sa razaranjem zemlje njenog oca koje je imao u planu. Mara Đurđević, od tad zvana “Imperatrix Mara” ili Sultanija Mara, koristila je očev pečat do kraja svog dugog života i spasila je svojim aktivizmom i advokatskim radom mnoge ljude, predmete i zdanja. Nije uzalud ponela teret velikog greha ubistva člana porodice. Irina je dobro znala koliko je omražena među Srbima i bila je spremna. Na njihovoj zadnjoj večeri u noći između 2. i 3. maja joj je Mara po dogovoru stavila neki brz, najmanje bolan otrov u deo večere, koji su ostali rado preskočili. Latinski i turski izvori kažu da je u pitanju bila salata. Sem despotice, svi ostali su te noći napustili Srbiju. Nju su, svakako, prvo valjano opojili.

Ujutru se Lazar s vojskom uspeo na osunčani Rudnik, ali je tu zatekao samo majčino telo u lepoj haljini i svoj deo roditeljskog nasledstva, koje su podelili na ravne časti i ostavili mu na stolu. Srpski Letopisac je ravnodušno zabeležio da je “mladi despot sam sahranio majku onako kako je ona želela, uzeo svoj deo blaga i vratio se ženi u Smederevo.” Tu je ostao živ još jedva godinu i po dana, a otrovali su ga oni isti Srbi i Turci, posebno braća Mihajlo i janičar Mahmud Anđelović, koji su ga u startu najviše i nagovarali da napadne “prokletu Jerinu” i ospori njen autoritet. Otrovali su ga jer je navodno ubio sopstvenu majku, pa zato zaista nisu mogli da imaju poverenja u njega. Tako su Smederevo i srednjevekovna srpska država prešli u ruke Turaka.

Lazarevoj udovici i trima kćerima, od kojih se jedna zvala Irina, dozvoljeno je da mirno zauvek napuste zamak. Otišle su prvo u Mađarsku, a onda je snaja uspela dobro da uda ćerke. Jedna je u Rusiji rodila cara Ivana Groznog, a druga je u Italiji do 1960. imala živog potomka u lozi Toka. Grobove Đurađ i Irina nisu imali, nego su ih po njihovoj želji sahranili na tajnom mestu. Dubrovčani su najdalje otišli kada su za mesto despotovog konačnog počinka napisali “Kriva reka”, “Suva reka” ili “Criuareca”, što kazuje da grobnica ili ulaz u nju imaju neke veze s rekom. Vekovima se tražio njihov grob, jer je još živa legenda da je pun zlata!

Poslednji put su ga “našli”, pa ipak nisu, 2003. godine u selu Slavkovica, ali to su bili neki drugi plemići. U to vreme, Osmanlije su pljačkale i skrnavile grobove hrišćanske vlastele gde god su ih nalazili, pa je skrivanje grobova bila velika stvar.

Đurađ i Irina nisu hteli da ih ljudi brane svojim životima čak i posle smrti, niti da ih bilo kad prevrću i diraju, tako da groba – nemaju.

Možda su samo pažljivo spušteni u Dunav, koji je sve te čudesne i opasne godine tekao tik ispod njihovog prozora?
To bi baš imalo smisla.

A možda ipak mirno počivaju duboko ispod male Grobljanske crkve u Smederevu, koju su podigli za građanstvo da tu još uvek pale sveće i pokopavaju svoje mrtve?

Minijaturna i naizgled prosta crkva na vrhu brda, s posebnim sistemom za ventilaciju i starim simbolima bila je zakopana i prekrivena zemljom do kraja 19. veka, pa je ostala čitava. Enterijer je ostao netaknut i to je jedino zdanje iz Đurđeve vladavine koje je ostalo pod svojim krovom. Ne bi bilo čudno ni za period, ni za region, a ni za Đurđa i Irinu, da je tu po sredi neki trik, neki prolaz, neka pametna šifra.

Iza nje se nastavljaju još veća brda, možda su tamo?

Misterija se nastavlja, a ja ne bih ni volela da saznam ovaj detalj.

Zapravo se molim da to ostane večna tajna. Ove godine je takođe 15. leta (pisan tekst 2017. godine) od kada se ja, kao istoričar, stručno i umetnički bavim ovom temom. Nakon magistriranja ove teme (2006), osmislila sam predstavu za 550. godišnjicu smrti “Proklete Jerine” u posiveloj i požuteloj smederevskoj tvrđavi, koja je tada bila sva urušena, poplavljena, kriva i tonula je u Dunav. U njoj su Smederevci “tradicionalno” vodili zabranjeni seks i kasnije pravili odlične žurke. Od tada je čudesnim putevima Gospodnjim tvrđava obnovljena i spašena. Sve što mi se dogadjalo poslednje decenije vezano je, direktno Ili indirektno, za ovu priču, a nisam to planirala.

Život mi je namenio da i ja divne, turbulentne i inspirativne godine proživim uz obalu Dunava, u jednoj od belih zgrada na Dorćolu, kroz čije se prozore noću čuje šum rečne struje. Kada bih izašla ispred zgrade da prošetam i odmorim od pisanja ove priče na raznim jezicima, mogla sam puno puta slatko da se nasmejem na stihove kojima otvara većina narodnih pesama o Jerini: “Pošetala Đurđeva Jerina uz Dunav i bijele dvore”. “Pošetala Đurđeva Jerina, ispod grada b’jela Smedereva, pokraj vode tihoga Dunava.”

Meni je, doduše, 300 koraka uzvodno, kao oaza sreće i mira, bila Beogradska tvrđava, koja je njoj bila tamnica. Jedina tamnica u kojoj je ikad ostala. Đurađ se vratio sa parama posle pet dana, nije bilo previše strašno. Život mi je na neko vreme doneo i čoveka, koji je usrdno sa mnom ušao u ovu priču i pomogao da uradim razne “metafizičke” zadatke potrebne da se ona do kraja rasplete i smiri. Vrlo je kompleksna, 600 godina stara, ali suštinski jednostavna, mada namerno iseckana i (politički) izvitoperivana do besmisla.

Despot Djuradj se često smatra “slabim vladarem vrdave politike”, zato sto nisu uspeli da ga pokatoliče ili poturče! A sve vreme je saradjivao i sa katolicima i sa Turcima i sa Vizantijcima i svima u svetu u kom je živeo i vrlo je bio produktivan na polju knjizevnosti, zakonodavstva, crkvenih kanona i posebno graditeljstva.

Njegova žena Irina je ponela svu krivicu za stalno raspisano “gradozidanje”, koje nije kontrolisala ona nego on. Nakon zidanja Smedereva ostali su mu vrhunski radnici, zidari i inženjeri. Otkupljivao je kamen na meru i mnoge radnike je plaćao, pa je nastavio da gradi do kraja svog života. Tako je očvrsnuo i “konzervirao” većinu drzavnih kamenih zdanja u zemlji kojom je vladao, kao i u Zeti, na Svetoj Gori i u samom Carigradu, gde je obnovio jednu kapiju. Na poklon!

To je Djurdjevo životno delo, a ispalo je “usud” njegove žene, ali zahvaljujući upravo tome je relativno mnogo pravoslavne, srednjevekovne arhitekture i literature opstalo kroz 480 godina turske okupacije. Sasvim se iskrivljeno “pamti” danas cela ova priča, ne samo deo o ženi. Ali, to je zato sto su Djuradj i Irina politički bili bitne figure većeg pro-pravoslavnog bloka protiv unije sa papom, koji je u tom svetskopolitičkom trenutku sredine 15. veka, padao pod nasrtajima mnogo agresivnijih i primitivnijih sila sa svih strana. Tada se začeo i ustoličio svetskopolitički poredak u kome sad mi živimo, a Carigrad i Djuradj i ceo pametni i prefinjeni pravoslavni srednjevekovni “svet” gurnut je još tad u zapećak istorije, iza zavese zaborava, “negde ispod Turaka”; a prvo je, svakako, opljačkan za inovacije i tekovine, samo što su svemu dali novo latinsko ime. Na ovaj ili onaj način, srela sam i vremenom prepoznala sve važne likove iz ove priče, tačno kako mi je davno rekao jedan dobar astrolog, a ja sam ga gledala kao budalu.

Prepoznala sam i mnoge paralele u društvenom smislu, i lokalno i medjunarodno, sa toliko detalja da se često smejem. Bolje nego da plačem.

Život je fantastičan reditelj!
Mnogo bolji od nas lično!
Ako vidimo šta “piše” svuda po njemu, i ne opiremo mu se previše.
I radimo ono što nama ima smisla.
Makar krišom.
Najbolje krišom.

…

napisala mr Anastasia Heidi Larvoll, istoričar