Prevazilaženje sebičnosti i lične sreće je jedan od najvažnijih testova na Zemlji. A mi tako kolektivno padamo na tom testu ovih dana. Ne znam samo hoće li biti vremena za popravni.
Iz svog dobro snabdevenog šteka, posmatraš svet koji nestaje pred tvojim očima. Ali taj svet si i ti. I ceo svet je u tebi. Ako je svet zaražen smrtonosnim virusom, i ti si. Nema veze da li već imaš simptome ili se paranoično prskaš alkoholom u nadi da se ne zaraziš…
Ipak si zaražen. Virusom straha, samoljublja, samoživosti…
Ja, ja, ja…
Nije više vreme za ja.
Sada je vreme za MI.
Kako MI, kao vrsta da zajedno predjemo na sledeći stepen evolucije. Vidiš da ovaj svet puca po šavovima. Sve se raspada oko nas. Sve ono za šta smo se tako grčevito držali i što nam je davalo lažni osećaj sigurnosti. Sada se taj osećaj sigurnosti sveo na zalihe toalet papira i brašna. Survival mode, uključen na najjače. Preživeti. Preživeti po svaku cenu. Strah od smrti u svom najogoljenijem obliku.
“Mama, zašto svi ovi ljudi nose papir za guzu? Izgleda da ih mnogo boli stomak.”, pita me moj sedmogodišnji sin dok posmatra komšije koji uporno dovlače još zaliha.
Šta da ti kažem, sine moj. Sramota me je što se naš svet sveo na ovo.
Još. Još. Još.
Daj. Daj. Daj.
Meni. Meni. Meni.
Stani.
Udahni.
Game over!
Zamišljam, u nekoj dalekoj, ili možda ne tako dalekoj budućnosti, kako neka buduća civilizacija vrši arheološka iskopavanja, i pronalazi nas okružene rolnama toalet papira. I gledam ih kako se pitaju kakve smo to čudne rituale imali. Pomisliće da je to možda neki religijski kult gde smo prinosili žrtve svom božanstvu papirusu… Ili su to možda umetničke instalacije pred-apokaliptičnog doba. Možda će nas ti budući koji dolaze, bolje razumeti od nas samih u ovom trenutku, koji smo tako pažljivo predvideli i kreirali. Pa zar ga nismo kreirali?! Bili smo majstori u predvidjanju apokalipse. Koliko je samo filmova snimljeno na tu temu: napadaju nas vanzemaljci, zombiji, virusi, kataklizme… Just name it.
Ne sećam se ni jednog filma u kome predvidjamo stvaranje nekog boljeg, plemenitijeg društva. E pa, uspešno smo materijalizovali svoje fantazije. Igrica Jahači apokalise, level pro, is downloading.
I da li je ovaj virus neprijatelj, ili možda samo poslednji glasnik pre našeg pada u provaliju?! Pitanje je da li smo svesni da sedimo u prvim redovima i posmatramo završnu fazu predstave pod nazivom “Kriza ljudske komunikacije”. Čini mi se da je vreme za Reset. Planete. Društva. Prioriteta. Suštinskih vrednosti. Nas.
Bar vremena imamo dovoljno ovih dana?!
Da se zapitamo.
Ko smo?
I kuda idemo?
Svako za sebe.
I svi zajedno.
Izbor je na nama! Kuda ćemo? Još dublje u mrak, agoniju, strah, izolaciju, samoću, odumiranje…
Ili ćemo da krenemo iz početka. Od onog jednostavnog. Ljudskog. Božanskog. Da se prisetimo da smo svi deo Boga i da potičemo i vraćamo se istom Izvoru. I nije više ni bitno kako je sve ovo počelo. I ko je kriv.
“Krivi smo mi, jer smo ih pustili…
”I da li je ovo neki socijalno-biološki eksperiment… Nije bitno… Ima Nešto… Ili Neko… iznad svih tih igrica moći… I svi ćemo, bez izuzetaka, pre ili kasnije, polagati račune, tamo Negde Gore… Tamo Negde Gore, gde ćemo se svi ponovo sresti… pre ili kasnije…
A do tada, hajde da, dok smo još ovde, svi u sebi pronadjemo ono zrno Ljudskosti, koje znam da svi imate, ono zrno iskonske Dobrote i Ljubavi, i da se svi zajedno izdignemo iznad ove apokaliptične verzije koju trenutno proživljavamo.
Nema vremena za ignore. Ako smo mogli da dozvolimo ovakav scenario, vreme je da napravimo drugi. Ili nas neće biti. Mnogo je civilizacija bilo pre nas, koje su se samouništile i prestale da postoje, jer su izgubile svoju prvobitnu svrhu.
Neka ovo bude samo period Velikog pročišćenja, za sve nas. Da potpuno ogoljeni, u čistoti svoje Duše, a ne samo dezinfikovanog tela, predjemo na sledeći stepen evolucije planete koja nam je pred vratima.
Sa nama. Ili bez nas.
Izbor je na svakom pojedinačno.
Vidimo se u nekom Novom Svetu!
Ako Bog da!
….
napisala Danijela Gajić,
institut GaDaMi, http://www.danijelagajic.com/
