Realnost koju živimo pretvorili smo u automatsku naviku. Svako iskakanje iz zone komfora za nas je već vanredno stanje. Automatizovali smo svoje navike, potrebe, misli, emocije … Isključili osećaje, odsekli se od svoje prave prirode i dozvolili da živimo po nekim nazovi pravilima . Ako bi postavili svakome od nas pitanje, KO SI I ŠTA BI DANAS NAJVIŠE VOLEO? – da li bi ste zastali pre nego što date odgovor ? Da li znam da opišem SEBE iskreno i na prvi udah, bez razmišljanja ? Da li umem da zavirim u svoju duboku unutrašnjost sa poverenjem, iskreno bez samoobmanjivanja? Mozda se plašim šta ću unutra otkriti ? Stvari koje ne volim kod sebe, ne poznajem ih , ne umem da ih se oslobodim … Zato se lakše snalazimo u raznim ulogama pretvarajući se da uživamo u lakoći postojanja. Niko ne može da nam zabrani da živimo živote koje podsećaju na neke filmske uloge koje ovo društvo voli. Pratimo modu, gledamo da uklopimo garderobu prihvatljivu, dopadljivu, nekad ekstravagantnu, opet jednim okom uvek škiljimo da li se to drugima dopada … slikamo se, objavljujemo svoje fotografije, ljudi nam se dive … zadovoljni smo.
Od lajkova zavisi koliko sam danas raspoložena … Facebook vriii. On mi danas diktira tempo dana. Mrači i oblači. U celoj toj eksploziji osećanja zaboravimo na istinske potrebe jer “smo već na kanalu kako bi se to drugima dopalo”. Odsecamo se od svog identiteta, neosetno nasukani na neki tudji. Ljuti smo ukoliko nam neko spomene da se trgnemo i pokušamo da se vratimo SEBI.
VALJDA JA ZNAM KO SAM, nema potrebe da mi ti govoriš i podsećaš me. Ne treba niko da proverava da li jesmo ili nismo. Sami najbolje znamo. U tišini pred spavanje kada san nikako ne nadolazi, pitanja će sama nametnuti istinu i duboko prepoznavanje. A ako započnemo unutrašnji monolog, otvorićemo vrata astralnog portala koji će nas za vreme spavanja nagraditi odgovorom. Snaga raznih arhetipova ostaviće trag u ćelijama, čija će nas memorija na dnevnom nivou preispitivati šta smo noćas naučili o Sebi? Ne treba bežati od sebe posebno ne u ovim danima koje smo izabrali da živimo.
Podignuta frekvenca Planete i naših ćelija daće nam sve potrebne odgovore ako želimo da čujemo. Pitanje je naše hrabrosti da se suočimo sa sobom i svojom istinom. I zato vas opet pitam, umemo li da odgovorimo na pitanje: ko si?
U nekoliko reči … Šta je ono što te čini posebnim, drugačijim? Ima nas mnogo Aleksandri, Dragana, Milana, doktora, pekara, filozofa, crvenokosih, plavih, visokih, krupnih, plavookih … Ja hoću da mi kažeš ko si?
Još bolje, hoću da osetim tvoj identitet.
Zatvorila sam oči, uši, osluškujem tišinu i želim da prepoznam tvoju prirodu. Imamo sve vreme ovog sveta da započnemo razgovor dok ne dodjemo do Tvoje suštine. Neprijatnost da ćutimo se brzo prevazilazi. Činjenica da ne žurimo se teže savladava. Ali i to će proći. Pokušajmo da otkrijemo koje se emocije prve pojavljuju, šta prvo izlazi na površinu?
Bes?
Ljutnja, nemoć, nadmoć?
Misli se roje i nikako da ih uhvatimo za rep …
Ko se to usudjuje da me osudjuje?
Pa šta ako sam i besna, to je moja stvar !!!
BINGOO!!
Došli smo do prve bitne emocije koja je isplivala na površinu i otkrila putanju. Iza tog besa slede objašnjenja … Ne, nisam tako mislila, nisi me dobro razumela, grešiš … ja ne umem da budem besna, ja volim ljude, želim da im pomažem, ja volim život, želim da budem korisna … ljudi me vole.
Ćutanje sa druge strane je nemi upitnik. Odgovori se nižu, emocije se komešaju i iz plahog besa prerastaju u bespomoćni plač.
Šta hoćeš ti od mene, šta još treba da ti kažem?
Objasni mi svoj odnos sa bližnjima, koga imaš uz sebe? Odgovori su u početku dopadljivi, prihvatljivi a na direktna pitanja postaju sve drskija, oštrija … Glas postaje piskaviji, nemoćniji … i tada dobijamo priču koja je kao na filmskoj traci zabeležena u memoriji naših ćelija. Da li i dalje želis da zadržiš to sve u sebi? Mi smo ljudi, svesna bića, imamo posebnu priliku da svojom svešću osvetlimo svaki kutak nesvesnog i oslobodimo se taloga koji nas vuče na dole. Pitanje je samo da li to želimo ili nam je udobno da se meškoljimo u svojim višeslojnim zaštitama?
Svest je lek. Iskoristimo je, pokušajmo da je dosegnemo. Za one koji je žele, put se sam otvara. Traži posvećenost, disciplinu, lucidnost … A jednom kad ovladamo tehnikom preuzimanja svesti shvatićemo da nama nijedan drugi lek neće biti potreban u odbrani našeg identiteta! Vladati sobom, u poverenju i ljubavi prema sebi sa istinskim prepoznavanjem svojih misli, emocija, postupaka je baza našeg imuniteta.
Imati identitet podrazumeva imati svest o celini. Od beskrajno malog do beskrajno velikog. Osetiti medjusobnu povezanost sa sobom i svim ostalim carstvima na Planeti. Kada se osetimo svojim, lako se možemo prepoznati u gomili, i osetiti svoju ulogu na ovoj Planeti. Bez copy paste, u svojoj celovitosti, sa punim poverenjem u sopstvene izbore, na svom IDentitetu.
Gradeći svoj identitet ojačavamo svoju unutrašnju tvrdjavu, otporni na sve spoljne izazove. Imati svest o Sebi, podrazumeva da Sebe poznajemo, poštujemo, volimo. Ojačani unutrašnjom ljubavlju, svaka ćelija zrači energijom Duha, emitujući jasno naše izbore. Odlukom da budemo “Svetlonoše” u stanju smo da odbijemo sve napadače, pa i male viruse. Dolazeći iz sveta Antimaterije njihova je uloga da zaposednu osobe bez jasnoće i identiteta. Na nama je da odlučimo hoćemo li biti uslužni domaćini. Srećom i da odobrimo takvu posetu, uvek možemo da ojačamo svoj identitet -imunitet i otkažemo gostoprimstvo samopouzdanjem, verom i jasnom odlukom.
Na planeti slobodne volje, mi ljudi nosioci supra svesti, uvek iznova treba da se obodrimo činjenicom da nam je SLOBODA data da kreiramo svoj život u lakoći sopstvenih izbora.
….
napisala Aleksandra Maksimović
