Da li će ekološki, nuklearni i tehnološki izazov sa kojima se cela planeta trenutno suočava ujediniti sve ljude različite vere, nacionalnosti i religije dok još nije kasno?
Na ovo i na još 20 pitanja nam Juval Noa Harari u svom novom bestseleru “21 lekcija za 21.vek” daje odgovore i razoružava nas činjenicama. Njegova predviđanja nisu nimalo lepa. Nema lepih scenarija do sredine ovog veka. Ako se ne prizovemo pameti već danas. Odmah!
Bili toga svesni ili ne, svet se trenutno suočava sa najvećim krizama koje će
drastično da promene tok života do 2050. i nadalje. Do tada će na svetu
biti 10 milijardi ljudi, a čak 4 milijarde radno nesposobnog stanovništva koje
nije na vreme ili prihvatilo nove trendove i prilagođavalo se ili je usled
pokušaja da se prilagodi i usvoji sve veštine neophodne
za poslove budućnosti psihički oslabilo i doživelo stresom uzrokovane mentalne poremećaje. Dakle, blizu polovine
stanovništva neće raditi ništa i sa tom kritičnom masom se valja baviti pored svih problema sa kojima će se planeta suočavati.
Ako se pitate gde je zapelo i kako se ovaj problem rešava, Harari navodi da je odgovor u konstantnom prilagođavanju i to na vreme. Već sada, danas. Na većini poslova ljudi će biti zamenjeni. Negde, nepotrebni, beskorisni. Mnogi poslovi biće automatizovani i neće postojati potreba za ljudskom radnom snagom.
Ako sada radite kao radnik na kasi u supermarketu, Harari preporučuje da počnete sa prekvalifikacijom u operatora bespilotnih letilica jer u suprotnom bićete jedan od 4 milijarde ljudi bez posla. I … verovatno izgubljeni u svetu koji će se jako razlikovati od ovog današnjeg. Da li razmišljate o novoj karijeri, na primer dizajnera virtuelnih svetova?
21. vek će biti u znaku veštačke inteligencije. Do sredine veka bićemo okruženi novim prijateljima i saradnicima, robotima. Harari ističe da je naš strah od njihove pobune bezrazložan, da se najstrašniji snovi čoveka današnjice o vladavini robota ne moraju ostvariti jer i dalje najveća opasnost dolazi od ljudi.
“Milost” ili “nemilost” robota će ipak na kraju zavisiti od njihovih gospodara, ljudi od krvi i mesa.Od onih koji su ih stvorili i koji taj kod i pišu. Roboti će uvek slušati i izvršavati naređenja svojih izumitelja i protiv njihove volje se nikad neće pobuniti. Ono što nama preostaje je da budemo na kraju krajeva dobri ljudi te onda straha od invazije limenih neće ni postojati. Roboti će biti odraz nas samih. Budućnost, naravno zavisi od nas. Šta ste dobro učinili za nekog drugog poslednjih dana?
Autor postavlja krajnje logična pitanja – da li su današnji globalni problemi nastali na samom početku u praistoriji i da li nacionalizam, religija i kultura zaista dele čovečanstvo u zaraćene tabore i otežavaju saradnju na svetskom nivou? Koliko nas unazađuje to što svaka nacija misli da je superiornija i bolja od one druge? Da li kao jedinka, jedan narod, jedna država, jedan kontinent možemo da opstanemo ili je pak za ovaj vek i ovu borbu potrebno udruživanje na globalnom nivou? Bez razlika, ujedinjeni zarad dobrog svih zajedno. Sve su ovo pitanja koje Harari postavlja kako sebi tako i svakom čitaocu da bismo shvatili koliko smo svi u ovom trenutku povezani. Možda više nego ikad u istoriji čovečanstva.
Kroz knjigu je i suptilno provučeno pitanje: da li katastrofa na jednom kraju, treba da zanima ljude na drugom kraju sveta. Poljoprivrednik koji koristi veštačka đubriva i uzgaja kukuruz u Ajovi možda nehotice ubija ribe u Meksičkom zalivu… “Ako nastavimo da se držimo ovog pravca ne samo da ćemo iskoreniti veliki procenat sveobuhvatnog živog sveta na Zemlji nego bismo takođe mogli iscrpeti temelje same naše civilizacije” – izričit je autor. Topljenje leda na Antartiku nije samo problem zemalja u okruženju. Povećanje nivoa okeana i mora dovodi do nestajanja mnogih ostrvskih zemalja i gradova na obalama. Kao posledicu toga imaćemo milione ljudi primorane da odu iz svoje zemlje i to samo zato što neko na drugom kraju planete, daleko od njih, nije poštovao zakon o zaštiti prirodne sredine.Da li možemo da opstanemo kao pojedinac, kao jedinka?
“Ako leptir mahne krilima u Pekingu, u Njujorku će nastati tornado.”
Šta će se desiti sa imigracijama i migrantima – još jedno bitno pitanje u jednom od 21 poglavlja knjige. I ono što je najvažnije, čija su oni odgovornost i obaveza, zemlje iz koje su krenuli ili u koju hoće da dođu i budu punopravni stanovnici? Nadovezujući se na prethodni problem Harari se bavi pitanjem terorizma i teroristima, majstorima upravljanja i kontrole našim umom. Kroz tekst navodi kako se narodi više plaše terorista nego šećerne bolesti koja u poslednjih nekoliko decenija zauzima primat i odnosi veliki broj života. Objašnjava zašto brojne vlade gube bitku i izbore zbog sporadičnih terorističkih napada, ali ostaju na tronu i pored upozorenja i hronične zagađenosti vazduha koji dišemo. Ko će se to igrati sa našim umom u ovom veku, roboti ili ipak ljudi?
Ono što autora na kraju krajeva brine je postojanje Velike datoteke i veštačke inteligencije. Sa punim pravom se pita u čijem su vlasništvu podaci o nama samima, o našem životu, navikama, zdravstvenom stanju… U našem vlastitom, državnom ili nečijem trećem? Sa tim je povezano i pitanje slobode mišljenja, kretanja, donošenja odluka i mnogih drugih stvari koje mi danas uzimamo zdravo za gotovo. Koliko ćemo patiti za ovim danima tako daleke a u stvari veoma blizu 2050. ostaje da vidimo…
Međutim, ipak ima dobrih vesti i predviđanja. Podaci govore da će do 2050. zahvaljući biometrijskim senzorima i algoritmima Velike datoteke bolesti biti dijagnostikovane i lečenje započeto mnogo pre nego što izazovu bol ili fizičku ometenost. Pitanje je da li ćemo svesno pristati na dvadesetčetvoročasovni nadzor? Ili nas niko neće ni pitati?
Hoćemo li 2050. postati superinteligentna bića potpuno odvojena od svesti zavisi,naposletku,samo od nas samih,trenutno. Da bismo ostali i postali svesna bića i tada, sada treba da prihvatimo svoju mračnu stranu – da budemo sekularni, da razlikujemo istinu od vere, da razvijamo saosećanja prema svim bićima koja pate, da cenimo mudrost i iskustvo svih žitelja Zemlje, da razmišljamo slobodno ne plašeći se nepoznatog i da preuzimamo odgovornost za svoje postupke i za svet u celini.
“Ako hoćete da znate ustinu o svemiru, o smislu života i sopstvenom identitetu, najbolje je da počnete tako što ćete posmatrati patnju i istraživati šta je ona zapravo.” Ističe autor. “Ali ako ste zaista zaljubljeni u nekoga, smisao života vas ne brine ni najmanje.”
I na kraju, Harari zaključuje da je ovaj svet već postao jako komplikovan za naš mozak lovaca – sakupljača i da se nalazimo tek na početku promena koje nam dolaze. Ili kraju.
Problemi 21. veka se tiču svakog čoveka, a budućnost ceog čovečanstva zavisi od svih nas zajedno.
….
prikaz knjige, napisala Maja Umićević za soulfood 2020.
photo credits https://stshbook.blogspot.com/2019/07/21-lekcija-za-21-vek-juval-noa-harari.html?m=0
