Briga me što kažu da ljudi više ne “bacaju čini” – to jednostavno nije istina. Zapravo, volela bih da dođemo do srži koju maskiramo sofisticiranim načinom izražavanja, i da nazovemo stvari njihovim pravim imenom: ljudi su pod činima. Oni nisu jednostavno “pod uticajem” ili “emotivno istraumirani”. To su besmislice.
Čini su stvarne. I stvarno postoje ljudi koji su “bacači čini”; zapravo, svi smo mi pomalo bacači čini. Hajde da se suočimo s tim; advertajzeri su profesionalni bacači čini. A tu su onda i političari… uf! Nemam nameru da krenem tim putem, ma koliko to bilo primamljivo. Ali mislim, stvarno… mi smo u ratu, a razlozi zbog kojih smo stupili u taj rat su se pokazali neispravnim… I gde su protesti na ulicima? Sve što su spineri koji bacaju čini u Vašingtonu morali da urade je da izmisle neki novi razlog zbog kog smo u Iraku i puf – još čini je bačeno. Ali ostavimo se toga, i fokusirajmo se na svakidašnje čini koje vam se ubrizgavaju tokom ručka sa prijateljima, na primer, ili dok gledate televiziju, sedeći u samoći duševno ranjivi, shvativši tek onda kad se oteturate u krevet da se osećate grozno po pitanju sebe, ali da ne znate zašto.
Prvo – šta su to zapravo “čini”? U srednjevekovnom dobu veštica i vešca i kazana i čarobnjaka i svih onih sjajnih likova koji su živeli u pečinama i šumama, čini – ili kletve – su bile “moćne misli” koje prodiru u nesvesni deo osobe, preuzimajući kontrolu nad svesnim mislima. Alhemijski napici su često bili korišćeni kao cevovod odnosno kao nosioci ovih “moćnih misli”, i mi se i dalje koristimo ovom metodom. Droge koje izazivaju halucinacije, na primer, čine um veoma prijemčiv za sugestivne misaone invazije, a isti je slučaj i sa previše alkohola. Eto, kao što vidite, ništa se nije mnogo promenilo… osim datuma na kalendaru. I dalje koristimo droge i alkohol da uspostavimo raspoloženje kod ljudi kada želimo da “prenesemo jasnu poruku” ili da “manipulišemo” svoju moćnu poziciju nad njihovom… drugim rečima, kada želimo da bacimo čini. Jedino što se promenilo je to što više stvari ne nazivamo pravim imenima, odnosno, ne priznajemo da “bacamo čini” na nekoga, i, za razliku od veštica i alhemičara iz prošlosti, imamo unutrašnji vodovod.
Dakle, kako ćemo da posmatramo ovo? Iz pozicije vas KAO bacača čini ili kao ŽRTVE čini – jer je stvar intrigantna bez obzira sa koje se strane posmatra. Hajde da pogledamo najpopularnije čini koje opsedaju ljude, i da vidimo gde se sve prepoznajete. Samo da napomenem, apsolutno niko nije imun na čini – ali baš niko. Čini zaposedaju duševnu energiju: u vreme stresa; kroz tajnu ljubav ili seksualne fantazije; kroz emotivnu ranjivost; kroz šablone ekstremnog straha; kroz tamne aspekte ličnosti poput sadizma, zavisnosti i fantazija o premoći. Dobar bacač čini, što će reći, neko sa lukavim instintkom i sa jakim duševnim poljem, uvek može da oseti ove ranjive šablone u drugoj osobi. Drugačija osoba, koja je glineni golub za čini, je arhetipski “udovoljivač”. I naravno, svako ko ima nisko samopozdanje može slobodno da iscrta metu na svom duševnom čelu… oni su praktično bez odbrane. Kad bi ljudi zaista razumeli koliko su čini stvarne, mnoge društvene misterije koje ljudi pokušavaju da shvate bi bile objašnjene.
Na primer, sećam se kada je pre nekoliko godina izbio seksualni skandal u jednom odmorištu u Novoj Engleskoj. Duhovni vođa je iskorišćavao žene, a naravno, kako to obično biva, prva žena koja se usprotivila bila je odbačena od strane tela društva zbog klevetanja. Njena lična istina nije bila dovoljno jaka da “razbije čini” koje su vladale kolektivnim telom duhovne zajednice. Ta žena je godinama užasno patila. Na posletku, konačno, i druge žene su se oglasile, priznavši da su i one bile seksualno zlostavljane. Njihova udruženost je slomila kolektivne čini, i izazvala da ovaj “duhovni kriminalac” bude izbačen iz zajednice. Poznavala sam mnoge koji su bili pokrovitelji ovog odmorišta za svo to vreme, i u razgovorima koji su se vodili među onima van, postavljalo se i neizbežno pitanje, “Kako su mogli to da dozvole?” i “Zašto nisu poverovali toj jadnoj ženi?” i “Zar su bili slepi? Zar nisu mogli da vide njegovo pravo lice?”
Ne, nisu mogli. Bili su pod činima, i to onim najjačim – pod činima koje zaposedaju duhovnu zavist i takmičarske sokove. Ovo je ozbiljan nivo bacanja čini, pogotovo jer niko neće da prizna da poseduje ljubomorni duh. Ljudi misle da samo njihov “ego” ima senku… što je aspolutna besmislica. Vaš duh je moguće zaraziti “duhom zavisti” – nemojte se zavaravati. Ljudi koji “dođu blizu trona”… bilo da je u pitanju guru ili televizijski evanđelista ili Papa ili neki drugi društveni ili politički lider – biće slepi za svako ponašanje kako bi zaštitili svoj pristup tronu. Tako se i ovi zločini dešavaju… sve se uvek svodi na moć, zavist, pohlepu i strah.
Evo jednog veoma, veoma mudrog saveta: Nikad nemojte koristiti svoj logički um da izađete iz čini. Moć čini se oslanja na to da ćete koristiti svoju logiku da je “prekinete” jer ne znate na koji biste joj drugi način prišli. Na primer, evo uobičajenih čini koje mnogi ljudi karakterišu kao “rana iz detinjstva”, ali u pitanju je mnogo više od rane; to su prave pravcate čini: “Nisi dovoljno pametna da… “ Ukoliko želiš da provedeš frustrirajući dan u školi na Zemlji, pokušaj da nekoga “odgovoriš” od tih čini. Možeš da im pokažeš spisak svega što su do sada postigli u životu; možeš da izvučeš njihove ocene! Možeš da daš svakome da potpiše dokument kojim podržavaju njihovu neverovatnu inteligenciju. Možeš da spališ sliku nastavnika koji im je to rekao. Možeš da pretiš da ćeš ih protresti poput krpene lutke, a oni će te samo gledati kao da se upravo vraćaju sa stogodišnje pižama žurke. Nikakva logika ili zdravorazumska priča ne mogu opovrgnuti taj način razmišljanja jer je ta osoba začarana činima. (Otprilike sad bi trebalo da se zapitate da li ću vam reći kako da se oslobodite čini… razmisliću o tome) Čini su stvarne.
A sad evo spiska visoko funkcionalnih čini koje mogu da vas učine u potpunosti ili parcijalno disfukncionalnim:
- Bez premca, među vodećim činima su: “Isuviše sam debela” praćene sestrinskim činima, “Sutra ću započeti novu dijetu i počeću da vežbam, i dubljim, tajnim činima koja su: “Zapravo ne želim ništa da uradim povodom toga. Želim da neko drugi uradi nešto po tom pitanju umesto mene”. Ovo je uistinu grozna porodica čini koje su još uvećane onom armijom anoreksičara u Holivudu.
- “Moram da budem prvi.” Uvek možete da prepoznate osobu koja je zaposednuta ovim činima, pogotovo kad čekate da se ukrcate na avion. Zanimljivo je da se ovi ljudi biju da budu prvi u avionu koji ne ide nigde dok se svi ne ukrcaju. Osim tog primera, međutim, ove čini su pravi duševni slobodni radikali koji mogu da prouzrokuju da se zavist u osobi digne do neba. Zapanjujuća je količina energije koju ljudi gube zbog toga gde se nalaze u redu – bukvalno i figurativno rečeno.
- “Stvari moraju da budu po mom.” U pitanju su vrlo ružne čini koje u odnosu mogu da izazovu više destrukcije nego što je moguće izračunati. Sećam se da sam jednom nekog pitala “Zašto stvari uvek moraju da budu po tvom? Šta je sa tobom?” Tip me je pogledao i rekao, “Zato što moraju.” Ja sam rekla, “To smo već utvrdili. Pitala sam te zašto stvari moraju da budu po tvom,” na šta je taj lik konačno priznao, “Zato što mi je moje zadovoljstvo bitnije nego bilo čije tuđe, i zato što volim da pobeđujem.” Eto ga… iskren odgovor.
- “Nije dovoljno. Nikad nije dovoljno.” Dovoljno čega? Za nekoga ko je omađijan ovim činima, to nije važno. Da li je u pitanju novac, hrana, materijalne stvari, i pažnja – to nije važno. “Nikad nije dovoljno” je opasno moćna misaona konstrukcija koja inspiriše više kriminalnih radnji nego što možemo da zamislimo.
- A tu su i čini o krivici: Uvek je “vaša” krivica ILI je uvek “njihova” krivica. Živeti u stalnom uverenju da je sve vaša krivica je više od sindroma; to su prave čini. To što izazivaju ogromno osećanje krivice je samo posledica ovih groznih čini. Sa druge strane, misliti uvek da je za sve neko drugi kriv… i tvrditi to… je bacanje čini.
- “Tako se plašim da budem sama.” – zašto su ovo čini a ne strah? Uistinu, najveći strah koji ljudi imaju je da će završiti sami. Ali osim što je u pitanju moćan strah, smatram ih činima zbog iracionalnog autoriteta koji imaju nad načinom na koji osoba razmišlja i donosi odluke. Bila sam sa ljudima koji JESU SAMI, a ipak, dok su bili u procesu donošenja odluke, govorili su mi, “Ne znam šta da radim. Ne želim da završim sama.” Prilikom jednog ovakvog razgovora, da bih malo opipala situaciju, rekla sam, “Ali ti si sam. O čemu to pričaš, a usput, šta fali biti u društvu sam sa sobom?” Ovaj tip, blagosloven bio, izgledao je opareno, kao ljudi kada ih trgnu iz sanjarenja, i rekao je, “Oh? Da. Pa, ali…?” Kakav dijalog! S obzirom da nisam od onih koji ispuštaju loptu, rekla sam, “Dakle, zar ti ne se dopada sopstveno društvo? U čemu je problem sa tim da si sam?” On je odgovorio, “Ne želim da završim sam.” Evo ih čini… nisam mogla da ga nateram da prestane da ponavlja te čini. U pitanju je više od straha. Čini su “stvarnost” za sebe koje obuzimaju racionalni um. Taj isti opis bi se mogao primeniti na strah, ali sa druge strane, reč “strah” bi na mnogo mesta trebalo da bude zamenja rečju “čini”. Kada strah “zaposedne” osobu, pređena je granica i to su onda duševne čini. Ukoliko možete da funkcionišete dok se borite sa strahom, onda niste pod činima.
- Suditi na osnovu izgleda umesto na osnovu suštine može ponekad isto da podpadne pod kategoriju bacanja čini.
- Još jedan tip čini koji naizgled ne deluje tako je ono kad ste ubeđeni da se nešto desilo na određeni način, bez obzira koliko puta ljudi pokušavaju da vam predstave druge činjenice, ili kada osoba nudi da vam predstavi nove činjenice o određenoj temi, a vi odbijate da otvorite svoj um. Zbog čega to nije “zatvoren um”? Pa, šta uopšte znači biti zatvorenog uma, ako to nije potreba da se održi određeni način razmišljanja – ponekad “do smrti” jer se deo vaše realnosti oslanja na to? Evo uobičajenog primera: Možda imate informaciju da je nečiji sin ili ćerka na drogama, i da je to razlog zbog čega se njihovo ponašanje promenilo. Kada konačno to saopštite roditeljima, oni jednostavno “neće da čuju za to”. Na njihovom umu je svet koji mora biti održan na način na koji ga oni vide.
- Pesimizam, kao životni stil, pripada činima. Ništa nikad ne uspeva; Ja ću uvek biti razočaran. Pesmisti su ujedno i odlični bacači čini. Moj savet je da kontakt sa njima svedete na minimum. Oni su odlični vampiri jer je za pesimistu jako teško da dobije energiju iz prirode, na primer, ili iz svoje kreativnosti. Stoga, oni moraju da uzmu deo vaših zaliha, uglavnom tako što će se žaliti. Ukoliko ste vi pesimista, onda smesta prestanite. Teški ste za okolinu, i pakleni za duševnu energiju vaših prijatelja i vaše porodice. Oni se verovatno plaše to da vam kažu, ali ja se ne plašim… (ukoliko se ovo odnosi na vas… ukoliko se ne odnosi, odštampajte ovaj tekst i pošaljite anonimno nekome na koga se odnosi.)
- “Jednostavno moraš imati ovo…”
- Sve ove čini pripadaju zajedno: Nisam dovoljno dobra; Nisam dovoljno privlačna; Misliće da sam glupa (pa šta? A pogledajte njih… verujte mi kad kažem da je 90 posto ljudi koji vas kritikuju lj-u-b-o-m-o-r-n-o što imate hrabrosti da verujete u sebe dovoljno da uradite nešto… da probate bilo šta); Smejaće mi se (kao da je vas za to briga – sloboda, dragi moji, je kada naučiš da te NE dotiču sve ove glupe stvari i svi ti blesavi ljudi). Ovo su parališuće čini – apsolutno parališuće. Vaši anđeli bi se mogli materijalizovati pred vama, i i dalje ne bi mogli da se takmiče sa strahom od toga da ćete biti ismejani… zapravo, vi ste upravo pod tim činima. Ove stvarno vrediti razbiti, da vam kažem…
- “Jednostavno ne mogu da mu/joj oprostim…” Pa sada, ovo su grozne čini… Velike, ogromne, i ružne. Ukoliko bi čin oproštaja posmatrali iz perspektive alhemije i misterije, ljudi bi se zaprepastili koliko oproštaj igra važnu ulogu u kosmičkim ritualima. Nažalost, ovaj kosmički ritual se ne uči na taj način, što je razumljivo. Ne poznajem mnogo ljudi koji bi mogli da predaju oproštaj kao kosmički ritual alhemije i misticizma… mislim stvarno… ali čak i bez tog istinskog uvida, govoriti sebi da ne možete da oprostite znači da ste pod činima – tačka – i to onim koje štete samo vama.
E sad, dosta je bilo. O ovome bih mogla da pišem neprekidno, ali radije bih ćaskala nakratko o tome kako bi trebalo da osmotrite da li ste otvoreni za čini, ili ste vi ti koji ih bacaju? U svakom slučaju se igrate sopstvenom senkom, i potrebno je da poradite na sebi – o čemu ćemo kasnije. Ali evo jednog nagoveštaja: Da li neubičajeno često tražite mišljenje drugih po pitanju posla/života/odnosa/bilo čega? Mišljenja drugih ljudi se MOGU pretvoriti u čini – čak i nenamerno – ukoliko nemate dobro izgrađeno samopouzdanje. Mislite o tome… Posmatrajte sebe u toku narednog meseca. Studirajte, posmatrajte, osluškujte svet čini i bacača čini u kom živite… I, evo još jedne poslednje grupe čini:
13. broj magije: Koliko ste pod uticajem budalaština koje se prikazuju na televiziji? Od reklama do mode, do politike, do “idealne kilaže”, do toga koliko novca bi trebalo da zarađujete, koja kola bi trebalo da vozite, i svega ostalog??? Koliko čini ulazi u vašu glavu putem TV-a?
U sledećem tekstu istraživaćemo kako se osloboditi čini, a evo nagoveštaja – ukoliko niste voljni da obraćate pažnju – da osvestite koliko autoriteta jedna od tih misaonih formi ima nad vašim svesnim, obrazovanim umom – nema te instrukcije koju vam ja mogu dati a koja će vam biti od značaja. Zato obraćajte pažnju na sebe ovog meseca. Posmatrajte sopstvene slabosti. Posmatrajte šta govorite drugima i zašto…
S ljubavlju,
Caroline Myss
preuzeto sa sajta www.myss.com
prevela Jelena Marković
O, sjajno da imamo nešto i od Caroline, svašta se korisno od nje može naučiti. Tnx 🙂