fbpx

Zašto nam je potreban starogrčki jezik ljubavi

Ljubav je naša najviša vrednost, nešto čemu svi žudimo i što verujemo da nas u suštini čini ljudima, ali je takođe i izvor osetne zbunjenosti. Najvažnije, brinemo da li smo potpuno normalni jer se često čini da ne doživljavamo ljubav na način na koji bi trebalo.

Društvo je suptilno propisalo visoke zahteve. Da bismo bili pristojna osoba predlaže da bi trebalo da se krećemo unutar seksualnih veza, štaviše, da bi unutar njih, trebalo da „volimo“ na određen način: trebalo bi da stalno budemo oduševljeni prisustvom našeg partnera, trebalo bi da žudimo da ga vidimo nakon svakog odsustva, trebalo bi da žudimo da ih držimo za ruke, da ih ljubimo i da nas ljube – i najvažnije od svega – želimo da imamo sex sa njima svakog dana ili tako nekako. Drugim rečima, trebalo bi da sledimo scenario romantičnog ushićenja tokom naših života.

 

Ovo je predivno u teoriji ali ne i u praksi. Ako ćemo ovako definisati ljubav i stoga za nju pričvrstiti ideju o normalnosti, onda će većina nas morati da prizna sebi ( sa osetnom neprijatnošću) da ne znamo mnogo o ljubavi – i zato nas to ne određuje kao pristojne, razborite ili normalne ljude. Stvorili smo radikalan kult ljubavi izvan linija sa najvećim delom naših stvarnih iskustava sa vezama.

Na ovom mestu stari Grci mogu da pomognu. Oni su rano shvatili da postoje razne vrste ljubavi , svaka sa svojim pojedinim prednostima i periodima – i da dobro društvo zahteva od nas da prikačimo tačan rečnik za ova različita stanja srca, dajući svakom od njih legitimitet tokom procesa.

 

Grci su moćna fizička osećanja koja često doživimo na početku veze krstili rečju „eros“ (ἔρως). Ali, oni su znali da ljubav nije nužno gotova kada opadne ovaj seksualni intenzitet, kao što skoro uvek biva nakon godina ili više u vezi.

Naša osećanja tada mogu da se razviju u drugu vrstu ljubavi koju su dočarali rečju „philia“ (φιλία), što se normalno prevodi kao „prijateljstvo“ iako je grčka reč daleko toplija, vernija i više Vas dodirne nego što je to engleski pandan; neko može biti voljan da umre zbog „philia“-e. Aristotel je preporučio da prerastemo eros u mladosti, a potom da zasnujemo naše veze – naročito brakove – na filozofiji „philia“-e. Reč daje važnu nijansu našem razumevanju održive zajednice. Omogućava nam da vidimo da i dalje možemo da volimo čak i kada smo u fazi da naš jednostani rečnik izgubi na vrednosti.

 

Grci su imali i treću reč za ljubav: „agape“( ἀγάπη). Ona se najbolje može prevesti kao dobrotvorna ljubav. To je ono što možemo da osetimo prema nekome ko se ponašao prilično loše ili kad dođe do velike tuge kroz karakterne mane – ali prema kome i dalje osećamo saosećanje. To je ono što Bog može osećati prema njegovom ili njenom narodu, ili što publika može da doživi prema tragičnom karakteru u predstavi. To je vrsta ljubavi koju više doživljavamo u vezi sa nečijom slabošću nego sa njegovom snagom. Ona nas podseća da ljubav nije samo divljenje prema vrlinama, već podrazumeva i saosećanje i plemenitost prema nečemu što je krhko i nesavršeno u nama.

 

Imajući ove tri reči na raspolaganju – eros, philia i agape – naš osećaj toga šta je ljubav stvarno se moćno proširuje. Stari Grci su bili mudri u razgraničavanju slepe monolitne ljubavi na njene sastavne delove.

 

Pod njihovim tutorstvom, možemo da vidimo da verovatno imamo daleko više ljubavi u našim životima nego što naš trenutni rečnik zna kako da prepozna.

………..

prevela Mira Bukvić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *