fbpx

U slavu usporavanja

Predstavljamo vam Carl Honoréa, inspirativnog oratora, novinara i globalnog aktivistu Slow Living. Njegovo ime ste već čuli i o njegovim idejama čitali u davnašnjim brojevima Sensa magazina. Kada je pre deceniju objavio knjigu “Pohvala sporosti” (“In praise of slow”), Carl je samo ukazao na trend ka usporavanju. Poveo nas je na sinestezično putovanje kroz paradigmu usporavanja, počevši naravno od slow food Italije koja je pre samo sto godina iznedrila futurizam i objavila da je “divota sveta bogatija za još jednu lepotu – lepotu brzine”.

 

Sada pričamo o usporavanju. Spora hrana – spori gradovi – spora medicina – spori seks – spora radna mesta – spora detinjstva, u intervjuu za magazin Sensa, Carl kaže da je potrebno vreme da se desi spora revolucija.

 

 

Šta Vas je inspirisalo da počnete da istražujete i pišete Pohvalu sporosti?

Moj život se pretvorio u neprekidnu trku protiv sata. Uvek sam bio u nekoj žurbi, uvek brinuo kako da dobijem na vremenu i uradim više. Poziv na budjenje mi se desio kada sam shvatio da razmišljam da kupim kolekciju jednominutnih priča za predspavanje. Drugim rečima Snežana i sedam patuljaka u 60 sekundi!

Odjednom mi je sinulo: moje ubrzanje se toliko otrglo kontroli da sam čak bio voljan da projurim kroz dragocene trenutke sa mojom decom na kraju dana. Mora da postoji bolji način, razmišljao sam, jer živeti na fast forward nije baš neki život.Iz tog razloga sam počeo da istražujem mogućnost usporavanja.

 

Prošlo je desetak godina od kako je knjiga prvi put objavljena i još uvek inspiriše pojedince, organizacije i one koji nam kroje politiku. U medjuvremenu nas je pogodila globalna ekonomska kriza. I svašta još… Koju ulogu slow pokret može da igra u ovoj recesiji?

Slow living pokret je trenutno relevantniji no ikada. Credit crunch i globalna recesija su poslednji dokaz da način na koji smo do sada živeli nije održiv. Socijalno-ekonomsko-kulturni model poslednjih nekoliko dekada ne funkcioniše. Lov na brzi rast, brzi profit i brzo konzumiranje je doveo svet na kolena.

Ono što nam je sada potrebno je hrabrost i maštovitost da iscrtamo mape za novi put, da izgradimo novi model. I ja mislim da Slow Living filozofija nudi rešenje. Možemo da izgradimo srećnije, zdravije, produktivnije društvo koje je osposobljeno za izazove dvadeset prvog veka tako što ćemo postići balans izmedju brzog i sporog, truditi se da stvari radimo u pravoj brzini.

Često opisivan kao nezvanični kum kulturne promene usporavanja, Carl Honoré  je u recesiji video pozitivnu priliku za Slow Living

 

 

Koje slow living principe je Vaša porodica ugradila u svoje užurbane živote u Londonu?

Ljudi me uvek pitaju da li ja walk the Slow talk, što bi rekli Englezi – i na sreću moj odgovor je da. Suština mog života je nekada bila u brzini i kvantitetu, u trudu da uradim što više stvari u što kraćem vremenskom periodu. Sada radim manje stvari, ali ih radim bolje i više u njima uživam. I više nemam utisak kao da me stalno nešto požuruje. Zapravo to se sada u opšte ne dešava.

Svoje učešće u četiri sportske discipline sam smanjio na tri i više ne gledam toliko televizijski program. Počeo sam da ne prihvatam svaku ponudu da se ne bih preopteretio poslovnim obavezama. Tokom radnog dana imam pauze koje koristim da se opustim, jedem i malo meditiram. Prestao sam da nosim sat, što je doprinelo da sam manje neurotičan oko vremena. Isključim svoju tehnologiju (email, mobilni telefon itd) kad god je to moguće, da bih izbegao da sam neprekidno uključen.

Sada imam vremena za one momente koji životu daju značenje i teksturu – vreme da lagano čitam svojoj deci priče pred spavanje, da uveče uživam u čaši vina sa svojom ženom, proćaskam sa komšijom, da stanem i zurim u neku lepu zgradu ili zalazak Sunca. Sada osećam da živim svoj život umesto da jurim kroz njega.

 

Mi i kao porodica živimo usporeno. Ne bavimo se mikromenadžmentom svoje dece i ne pritiskamo ih. Oni imaju samo nekoliko van-nastavnih aktivnosti i dosta vremena da se slobodno igraju (bez kompjutera i video igrica!). Mi dosta zajedno kuvamo i svi zajedno jedemo. Čitamo zajedno. Idemo na slow odmore na tiha mesta u prirodi.

 

Mnoge zemlje u tranziciji kao što je Srbija hoće da cut-and-paste zapadnjački model života i rada, iako su mnoge vrednosti slow living tradicionalno deo ovih zemalja. Kako možemo da sačuvamo ove vrednosti?

 

Morate da pokušate da sačuvate ove vrednosti! Kako? Prvi korak je da bolje pogledate zapadnjački model da biste prepoznali njegove slabosti i neuspehe – i nemojte se samo fokusirati na dobre delove. Sledeći korak je da jednostavno nastavite da praktikujete svoje vrednosti sporog života. Jednom kada prestanete, postane teže da im se vratite.

Ja mislim da je takodje važno da vlade nastoje da sačuvaju i odbrane nacionalne vrednosti. Naravno ne puškama i tenkovima, ali rečima i kampanjama i možda čak uspostavljanjem nacionalnih praznika koji slave neke od sporih tradicija Srbije. Ovo se može predstaviti kao način da Srbi postanu srećniji, zdraviji i produktivniji. I može da se iskoristi kao način da se privuku strani turisti koji traže slow living destinacije.

Drugim rečima, u današnje vreme ljudi moraju da budu aktivni u pretvaranju slow living tradicija u vrline – u suprotnom one mogu da izblede.

 

U knjizi kažete da se “virus brzine proširio sa odraslog doba na mladje”. U današnjem vremenu informacija kada je bitno da se bude jedan korak ispred, roditelji stvaraju ono što Vi nazivate “ učenike žurbe” što je i tema Vaše nove knjige. Kako da vratimo deci njihovo detinjstvo?

To je veliko pitanje koje zahteva i dug odgovor (možda čak i celu knjigu!). Ali evo nekoliko misli o stvarima koje se već dešavaju da bi se deci dalo detinjstvo vredno svog imena:

Škole zauzdavaju svoju opsesiju ispitima i smanjuju akademsko radno opterećenje – i shvataju da kada učenici imaju više vremena da se opuste, razmišljaju i preuzmu kontrolu nad svojim učenjem, oni bolje uče. Da bi učenicima koji su pretrpani obavezama dali malo prostora da dišu, gradovi širom sveta održavaju posebne dane kada su domaći zadaci i van-nastavne aktivnosti otkazane. Mnogim porodicama je laknulo što imaju jedno veče da ne moraju da trče na karate ili lacrosse (timski sport američkih Indijanaca, danas zastupljen u Severnoj Americi), da pojednostavljuju ostatak svojih godišnjih planera. Da bi vratili školski sport mladima, lige staju na put roditeljima koji urlaju uvrede sa strane terena i prenose značaj sa pobedjivanja po svaku cenu na učenje i uživanje u igri.

Sve ove promene nagoveštavaju lagodnije podizanje dece, dozvoljavanje da se stvari dese umesto da se sile, ali mora još mnogo da se uradi. Moramo da napravimo škole, sportove, advetising, tehnologiju i urbano planiranje prilagodjenije deci. Moramo da povratimo ideju da je jednostavna igra kada su deca ostavljena sama sebi bez postavljenog cilja osnovni deo srećnog detinjstva. Za početak je dovoljno da se dnevno odvoji sat-dva kada se deca sama zabavljaju bez pomoći tehnologije i odraslih.

Ali da bi se bilo šta od ovoga desilo, roditelji moraju da nauče da se opuste. Prvi stepen ka opuštanju je oslobadjanje od našeg perfekcionizma. Za roditeljstvo ne postoji magičan recept. Anksioznost i sumnja su prirodan deo podizanja dece, a ne signal da treba još više da ih micromanage. Detinjstvo nije trka u kojoj samo alfa deca mogu da pobede. Svako dete je drugačije. Pogledajte ljude iz svog okruženja koji vam se najviše dopadaju i kojima se divite; velike su šanse da su do svojih odraslih godina došli različitim putevima i da je mali broj njih ikada opisan kao nadaren. Mnogi su verovatno i kasno sazreli. I većina njih je napredovala u životu, a da njima nisu preterano upravljali od rodjenja.

Suština je da kad se radi o podizanju dece, moramo da naučimo kada da uradimo manje, a kada više, kada da budemo blagi, a kada strogiji. Roditelji na žalost ne mogu da kupe ili outsource tu mudrost: ona dolazi iznutra. Mi poznajemo svoju decu bolje no ikoga drugog, što znači da je najbolji način vaspitavanja kada se oslonimo na sopstvene instinkte.

Napisao sam “Pod Pritiskom” ( “Under pressure, Rescuing our children from the culture of hyper-parenting”) da bih roditeljima dao samopouzdanje da blokiraju pritisak koji dolazi od vršnjaka i zbunjujuću buku medija i industrije koja deli roditeljske savete da bi našli balans koji je najzgodniji za njihovu porodicu.

 

HYPER-PARENTING

 

U svojoj novoj knjizi“Pod Pritiskom” ( “Under pressure, Rescuing our children from the culture of hyper-parenting”), Carl Honoré se pita da li odrasli zapravo kidnapuju detinjstvo i kako možemo da ga vratimo deci. Možda ste vi jedna od majki koja svom nerodjenom detetu pušta Mocarta ili svoje predškolsko dete šalje na španski ili grčki? Upoznajte se sa terminologijom helikopter i hiper-roditeljstvo.

 

Ovo je pre svega knjiga o istoriji detinjstva, ali i roditeljstva. “U prošlosti su Radna Deca robijala u poljima, a kasnije u fabrikama industrijske revolucije. Dvadeseti vek je doneo pojavu deteta koje slobodno rominja.A sada smo ušli u doba deteta kojim se upravlja.”

 

Čitajući knjigu zapitaćete se da li previše kontrolišemo decu ili im previše dopuštamo, zabaviće vas priče iz celog sveta o kućnom školovanju i porodičnim obrocima u kolima na putu do sledećeg časa baleta, o Montessori i Steiner obrazovanja i majkama koje ceo dan mogu da prate svoju decu u obdaništu kroz web kamere.

Ne očekujte da ćete po završetku čitanja imati u rukama magično rešenje vaspitavanja dece. Ni jedna knjiga vam ga ne može dati, ono je samo u vama. I Carl sam kaže: “Želim da inspirišem čitaoce da popuste i nadju prirodan balans izmedju preteranog i nedovoljnog davanja deci”.

“Otkrio sam da ne postoji jedna formula za vaspitavanje dece. Istina je da postoje neki osnovni principi kroz različite klase i kulture koji su isti:

deci je potrebno da se osećaju sigurno i voljeno, naše bezuslovno vreme i pažnja; potrebne su im granice i ograničenja, ali i prostor da preduzimaju rizike i prave greške; potrebno im je da provode vreme napolju, da budu manje ocenjivana i rankirana, da su im aspiracije veće od toga da samo poseduju poslednju brendiranu igračku… potreban im je prostor da budu svoja.”

 

……..
napisala Jelena Belgrave 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *