fbpx

Plemenit i hrabar

Vladimir Đukelić je čovek velikog ubrzanja koji nikuda ne ide bez svog laptopa, olovke i sveske. Često digresira, svaka tema ima bezbroj prolaza u koje zabasava slobodoumno, otvorenog srca. Iz njih se uliva u nove. Zato se nakon nekoliko sati razgovora s njim osećate kao da ste slušali jazz sesion; reči, rečenice, iskazi plutaju svuda oko vas, sve i jeste i nije, sve je otvoreno i relativizovano. Vladimir strasno govori o svojim stavovima, ali često i problematizuje ono što kaže, što je stvar intelektualne upitanosti i elementarnog ljudskog poštenja.

Sergej Ejzenštajn rekao je da je postao filmski režiser zato što kao dete nije imao hrabrosti da uništava stvari – rastavlja satove, otvara lutke da bi video šta je unutra. Vladimir je imao hrabrosti za sve: rastavljao je i razbijao, ali je i sastavljao i gradio. U raketnoj sekciji naučio je da pravi avione i rakete, sa osam godina programirao je telefonski imenik na kompjuteru Spektrum, trenirao je tenis, košarku, skijanje, ronjenje, išao u čuvenu Šumatovačku da bi učio da slika, proučavao umetnost fotografije…

Ne živim da bih režirao, ne ginem da bih snimio film, već režiram da bih živeo, da bih bio srećan, kaže reditelj Vladimir Đukelić.

Vladimir je sin pokojnog Nebojše Đukelića, filmskog TV kritičara i Gordane Đukelić koja je do penzije radila kao referent za marketing. U trećem razredu srednje škole napravio je spisak zanimanja kojima bi voleo da se bavi, a zanimalo ga je skoro sve: sport, grafički dizajn, programiranje, arhitektura, fotografija… Režija je bila samo jedna stavka, negde na kraju tog spiska. Zaronio je u medije kada mu je bilo 14 godina – do 18. je bio stipendista agencije Saatchi & Saatchi (sadašnji New Moment) za grafičkog dizajnera. U 16. je počeo da radi kao pomoćnik reditelja na reklamama i muzičkim spotovima i bio je to više od 150 puta, sve dok nije počeo da režira.

Prošao je ceo proces rada u produkciji svega što se snima: bio je statista, klaper, pomoćnik reditelja, producent… Upisao je filmsku i televizijsku režiju na FDU u Beogradu kada je shvatio da rad za kompjuterom nosi opasnost od usamljivanja, a osim toga imao je potrebu da se izrazi kao umetnik i prenese ono što doživljava. Uradio je oko 70 reklamnih, nekoliko muzičkih TV spotova, šest korporativnih namenskih, petnaestak kratkih igranih filmova i dokumentaraca, a za film „Slobodan pad“ nagrađen je na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Za veče proglašenja nagrađenih autora nije spremio prigodan govor, spontan kakav jeste, popeo se na scenu i rekao: „Imam da vam kažem tri važne stvari: Ura! Ura! Ura!“

Od 2007. jedan je od osnivača i kreativni direktor festivala Nova Svetlost – festivala filmova snimljenih mobilnim telefonima i alternativnim filmskim sredstvima (www.novasvetlost.com). Do pre dve godine bio je direktor u producentskoj kući Red Production, a otkad je freelance reditelj kaže da je mnogo zadovoljniji i da bolje radi svoj posao.

 

Film je emocija

„Samo nekim konkretnim pričama bih mogao da vam približim svoje odrastanje“, kaže Vlada.

„Tu konfabulaciju (mešanje sećanja i imaginacije) znam da radim, ali precizno i vrednosno ne bih uspeo da objasnim okolnosti u kojima sam odrastao. Svakako da su i rat i gubitak oca bili značajni za formulisanje mene kao osobe, ali i mnoge dobre stvari koje čovek retko izdvaja. Često zaboravljamo na mirne delove svog života koji nam daju snagu, pa ono što nije zanimljivo da pomenem, možda je bilo najvažnije.

Moji roditelji i brat su veliki faktor u mom životu. Ne poimam ljude kroz godine. Što sam stariji, sve više cenim svoje mladalačko i jasnije vidim, na primer, kako je moja majka sada sazrela tako da se vratila na neke bazične ljudske stvari – što je starija, kao da je mlađa. I što sam ja stariji na sve više nivoa mogu da se konektujem sa njom.

Nemam problem da pričam o ocu, o tome šta mi je značio i kako doživljavam to što ga nema, ali ako se previše fokusiramo na one kojih nema zaboravljamo da provodimo vreme sa onima kojih ima. Mogli bismo jednog dana da se probudimo i shvatimo da nismo poklonili dovoljno pažnje onima koji su pored nas. Vreme je sve što imamo i ne postoje veći ciljevi u životu od onih da naše vreme bude ispunjeno lepim događajima i emocijama. Budućnost ne vidimo, sadašnjost je vrlo kratka (sadašnjost je buduća prošlost), ono što sada radimo je veoma važno: svaki momenat, svaki čovek, svaki susret, doživljaj su vredni jer je to ono što nam ostaje. Ne moramo da znamo smisao svega, ali je bitno da ga proživimo najbolje što možemo: da primetimo, osetimo, poštujemo ljude oko nas i volimo ono što su oni, koliko god da su slični ili različiti.

Drugi ljudi su i naše ogledalo i okosnica oko koje gradimo sopstveni život. Da nije drugih ljudi ne bi bilo odjeka naših reči kao što poenta ovog intervjua nisam ja, nego ljudi koji će ovo čitati. Ponekad jedna jedina rečenica može da korespondira s nekim ko sedi kod kuće i čita. On može da pomisli: Pa, i ja ovako mislim! To smanjuje usamljenost.“

 

Da li je i za vas, kao i za neke druge zaljubljenike u „sedmu umetnost“, film – više od života?

„ Film ima nešto što život nema: jasan kontinuitet i ritam, ljudi pričaju ono što stvarno misle, pa u filmu često sve ima smisla, dok u životu nije uvek tako. Otac mi je svojevremeno pričao, a ja u to vreme nisam razumeo, da film nije informacija, nego emocija, da nije udžbenik, ali jeste katarza, pozajmljena, doživljena i preživljena tuđa emocija. Zato univerzalna ljudska priča može da izazove identične reakcije kod ljudi širom sveta različitih polova, starosti, socijalnih struktura, kultura, nacija, rasa… da svi plaču ili se smeju na isti film, što pokazuje koliko su ljudi slični. Zato je film veći od stvarnosti, veći od života. Da nema filma i televizije, ne bismo imali svest o drugim ljudima.

Film je divan i zato što veruješ u fikciju koju gradiš sa timom ljudi, u nešto što ne postoji. Bavljenje umetnošću i estetikom u velikoj meri je bavljenje sobom, a šta god da sam radio iz domena onoga čime se bavim, sve je to poetika koja prevazilazi mene, jer moram da se naslonim na nešto što je opšte, takođe i moje lično, svestan da iako imam autorski pristup, radim u timu, u zajedničkoj vibraciji.

Čovek mora najpre da se odvoji od narcisoidnosti i egocentričnosti u radu i tada može da postane bolji umetnik. Za javnost je možda bitno da kažem da sam reditelj, ali meni to nije toliko važno. Ja sam čovek. Ne živim da bih režirao, ne ginem da bih snimio film, nego režiram da bih živeo, da bih bio srećan. To me uzbuđuje i daje mi snagu…“

 

Prevazišli ste stav o odgovornosti društva za svoj život – kako vam je to uspelo?

„ Mislim da je to onaj osećaj kada putuješ i porediš gradove, ljude, način života. Onaj oslobađajući osećaj, videvši da sav taj drugi svet nije mnogo drugačiji od onog u kome živiš. Onda prestaneš da mrziš neke rđave stvari u svojoj zemji i počinješ da voliš ono što je u njoj dobro. Optuživanje društva za naš loš život je opšte mesto u celom svetu. Iza toga se krije laž, ljudsko nezadovoljstvo koje u svojoj nemoći da menja sebe, želi da promeni druge.

Kao klinac sam bio naivan u vezi sa tim stvarima, borio se protiv Miloševića, vlasti, autoriteta, ali danas mislim da je sve to smešno i da čovek ne može da optuži ni rođenog oca ili majku za ono što mu se dešava, ono što bira, a kamoli imaginarno društvo ili vlast. Oni nemaju nikakve veze sa našim sopstvenim izborima. Mi nismo društvo bez problema, ali nijedno društvo na svetu nije bez problema, treba gledati širu sliku.

Ono što ovde ljudima smeta su obično neke trivijalne stvari i maštaju da će im negde drugde sva vrata biti otvorena. Ipak smo i mi, kao i ceo svet, proizvod onoga što zovu «zapadna civilizacija» i previše ličimo jedni na druge. Možda čak imamo i neku prednost, neku katarzu i rasturene bajke, koje bi trebalo da nam pomognu da postanemo bolji ljudi, da se oslobodimo, da se okrenemo jedni drugima, ali to je opet neka moja naivnost i stvar se opet vraća na individualno.“

 

Opisuju vas kao altruistu koji zagovara starinske kategorije kakve su plemenitost, hrabrost i viteštvo…?

„Gledao sam TV emisiju u kojoj je prikazano da su se na Mokroj Gori skupili neki vitezovi koji gaje i neguju čojstvo i junaštvo, obučeni u plašteve sa sve mačevima i štitovima. Govorili su o starim vrednostima, i sa onim što su zagovarali ja bih mogao totalno da se poistovetim, ali mi je smetalo oružje koje nose, jer jedna divna rečenica kaže da se vrhunsko viteštvo sastoji u tome da izbegneš sukob. Viteštvo nije branjenje svojih ideala oružjem – to mu je suprotnost. Nekad je biti dezerter veće junaštvo nego ubiti čoveka zbog ideala.

Kroz celu istoriju odrednice koje su definisale pobedu bile su: nekog ubiti, osvojiti njegov zamak, oteti mu ženu, pa se i Srbija opisuje kao najnaprednija kad je bila najveća. Niko ne pominje njene civilizacijske napretke u vremenima mira. Uroš Nejaki je tako nazvan jer čovek nije bio uspešan po tim koordinatama, a možda je zato bio najveća faca u srpskoj istoriji.

Ono što mene zanima je ko su vitezovi u sadašnjem vremenu. Malo ih je – ko će u konzumentskoj civilizaciji da brendira viteštvo? Pravi vitezovi nemaju veze s mačevima i štitovima, ne moraju da se kostimiraju i organizuju festivale. Vitez je dečko koji je nedavno, u autobusu odbranio Roma i za to dobio nagradu Beograda. Ne zato što je bio snažan, nego zato što je podigao reč. Stavio je nečije dobro ispred svog dobra, bez mnogo razmišljanja, impulsivno… Ljudi to rade ili ne rade.

Ne verujem u ideju nacije, da nas ona definiše, to je fikcija. Ko smo to mi? Svaki čovek je stvoren od različitih događaja i sećanja, da bi mogao biti deo jednoobrazne celine. One koji bučno zagovaraju veličinu i značaj srpstva (ili bilo koje druge nacije) uvek pitam: Je l’ voliš ti svog komšiju? Obično kažu: Ne mogu da ga podnesem! – A je l’ možeš sve te dobre stvari koje pričaš o Srbima da primeniš na svog komšiju? Ispostavi se da mu ne bi bio garant ni u banci.“

 

Šta je za vas hrabrost?

„Najvažnije stvari u čovekovom životu su sloboda, stav i ljubav. Da bi osetio ljubav, čovek mora da bude slobodan. Stav ne možeš da pozajmiš nego da ga izgradiš, da bi to mogao moraš da budeš slobodan i strašno hrabar. Dakle, da bi bio slobodan moraš da budeš hrabar. Ako sebi daješ slobodu, moraš i drugima.

Hrabrost je sagledati i sebe i druge, prihvatiti stvari kakve jesu, nazvati ih pravim imenom (iako to nosi opasnost od etiketiranja), biti slobodouman, reći i ono što je potpuno nepopularno – ako tako misliš i osećaš. Da tvoj interes (imati ga, samo po sebi nije loše) u svemu što radiš i govoriš bude plemenit i hrabar i da, nekad i po svoju štetu, uradiš pravu stvar. Da prevaziđeš sujetu i ego koji su najveći problem svakog čoveka.

Ja sam celog života nastojao da ne gradim nikakav imidž, zato što će taj balon imidža kad-tad morati da splasne kad ne budete imali daha da ga duvate. Napravićete sliku za čije održanje u nekom trenutku više nećete imati energije, jer je slika veća od vas, dakle nerealna, pa nećete moći da ispunite sve to što ste nacrtali.

Zato je bitno da gradite sebe tako da budete ono što jeste, onda ćete uvek imati energije da ispunite svoj imidž. Mislim da je mnogo teško ljudima na nekim pozicijama vlasti ili moći, baratajući tim simbolima, da ostanu normalni. Oni pokušavaju da podražavaju izmišljene junake u čije su uloge uplovili – a to nisu. Ja se trudim da budem ono što osećam, da govorim ono što mislim. Kažem i stvari koje nisu pametne, ali sam veran sebi i pošto ne znam ko sam, niti moram da znam, dozvoljavam sebi da promenim mišljenje. Hrabrost je otkriti sebe, dopustiti sebi da plačeš, prihvatiti loše stvari kojih ima u svakome od nas, dopustiti sebi ljubav. Kad je neko tvoj, vrlo je bitno da najpre bude svoj i da ti budeš svoj, pa tek onda možete da budete nečiji.

 

Dakle, živeti autentično…?

„Tako je. To je lako, ali ljudi žive pozajmljene živote u meri koja je neverovatna. Cenim one u kojima prepoznam ljudskost, ne zanimaju me mnogo njihovi uspesi, nekada su porazi važniji po čoveka. Kad god mogu pružam drugima podršku, a to definiše i mene. Svako je sebi bitan, a jedna teorija kaže da, ako svako na svetu ima jednu osobu koju voli i čuva, da na svetu neće biti nikoga ko nije voljen i čuvan.

Nije važno da li mene neko, ili hiljadu ljudi voli, nego da ja volim, da ja dajem. Nije to nikakvo odricanje, mene srećnim čine drugi ljudi i kada vidim da se neko smeje. Hranim se tuđim osećajem zadovoljstva. Kad neko u mom poslu uradi nešto značajno čestitam mu iskreno i kažem da je to bolje od onoga što sam ja uradio, ako mislim da je tako. Živimo u doba sebičnosti, disbalansa svega i svačega u kome se ljudi plaše da podrže sve što je zanimljivo i inovativno ili pak staromodno… sve što izađe iz šablona opšteg delovanja. Kada imate afirmativan stav prema životu poimaju vas kao slabića. E – to je hrabrost, da to izdržite!“

………….

razgovor vodila Radmila Jovović za magazin Sensa, 2011.
photo credits Dalibor Danilović, Adria Media Serbia

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *