fbpx

Oprosti i zaboravi, ako možeš

Spavaš opet na mojoj strani kreveta – čujem kao kroz san i neki talas topline se pojavi sa moje leve strane. Stigao si – čujem sad i sebe kako izgovaram momentalno se upletem u zagrljaj kao da je sve vreme bio tu. A ovaj put ga nije bilo tri nedelje. Već sam počela da sumnjam da uopšte postoji. Mora biti da sam ga izmislila.

 

A kad sumnjam, u slatkoj sam fazi nesigurnosti – a to je situacija za dramedije. Sad mi isključivo naručuju da pišem komedije. Napiši nam jednu za pozorište, onako jednu žensku priču, ako bi mogla stand up da mi napišeš, i daj već jednom adaptaciju tvoje Lovemarks knjige … ko šta radi sedim na plažama lepog i toplog Istoka i pišem. Zapravo u kafeima i restoranima na plažama, svugde me wi-fi prepoznaje, svugde sam kao kod kuće iako miljama daleko. Pišem i besnim.

Vladimir se javio da kasni još dok sam bila na Baliju.
Onda više niko nije odgovarao na moje pozive.

No već smo jednom imali takvu situaciju, gde sam izbezumljeno alarmirala i policiju i hitnu pomoć, a on se javio sutradan da je zalutao na Kosovu. Drugi put je bio na Hilandaru, treći put u zen manastiru u Japanu… on se pojavljuje u nekom svom vremenu.

To što ja prohisterišem, to je moj problem, I get it.

Zabavljala sam se dve nedelje na Baliju, srećom sam zadala sebi i dosta posla, ovog spisateljskog, pa ne primećujem da ga nema. Škorpija/ Strelac, Saturn mu je na grbači, verovatno je opet na nekom hodočašću ili kod lame na Himalajima. Onda sam se spakovala u trenutku i otišla na Gou.

Indija mi uvek promeni život naglavačke i to je mesto koje sam izbegavala, čak sam i više puta izgovorila svugde mogu da idem, samo ne u Indiju. Naravno, samo ne u Indiju, me odvede upravo tamo.

Na drugu plažu da sastavljam svoje komedije.

– A kako si me ti uopšte našao? – probudim se konačno. Jutro u Arambolu ( mesto na plaži, Goa) sviće, sinoć je bila neka zabava i ne znam da li sanjam ili se ovo stvarno dogadja. Vladimir jedva koristi i mejl i mobilni telefon. Na internetu je nemoguće pronaći bilo šta o njemu. Man of mistery, baš onakav kakve ja volim. Ali kako me locira gde god da sam i još i dodje, je još uvek van mog razumevanja. On tvrdi da je uvek vodjen.

– Pratio sam tragove – smeje se. Osetio sam da sam potreban u Indiji. Kad god me sanjaš mi komuniciramo. Lukavo pobegneš pa ko uspe da te pronadje…

 

Ne može to tako, ljuta sam. Gde si za boga miloga? Sve razumem, ne moramo ni da budemo kao creva spojeni non stop, ali koja je poenta naše veze kad smo više odvojeni nego što smo zajedno? – sa izlaskom Sunca izlazi i moja nesigurnost. Prvo me iznenadi a onda se neopisivo naljutim. Kao da je znao šta ga čeka. Nisam bila ni svesna koliko sam bila ljuta na njega. Koliko sam ljuta to je strašno, kad se razbesnim, dosta sam neprijatan prizor a bogami i iskustvo. Jednom sam toliko popizdela da se tadašnji dečko sakrio ispod stola. Tad sam postala svesna svoje moći. No, ne mogu uvek da se kontrolišem, u emotivnim relacijama ne. A ni ne želim. To sam što sam, i najbolja i najgora verzija mene su prisutne. Ja uopšte nisam tako slatka, niti medena. Ovo Indija izvuče sve iz mene. Najbolji test za svaku vezu je da ovde provedete neko vreme. Ko preživi, napiše knjigu. U mom slučaju više njih.

 

Moraćeš jednom da se suočiš sa tim tvojim besom. – mirno mi govori, spremajući nešto.

A to jednom je sad. Dosta mi je više čekanja – izgovori nešto iz mene. I dalje je situacija bila racionalnom umu neobjašnjiva jer sam je posmatrala kao neki film u kome i igram i gledam ga, u isto vreme. Ali ne režiram. Uhvatio me za vilicu i pritisne neke dve tačke na desnima od kojih sam vrištala jednu večnost, činilo mi se. Svitanje u Arambolu je dobilo i audio dimenziju, kao krik neke životinje. Tako mi i treba kad boravim u mesto koje ima reč “bol“ u sebi, pa ja ne idem ni u bolnice zbog toga. Taj krik je brisao sve trenutke kad me je neko povredio unazad do mog rodjenja. Jedino što je ostalo od osećaja je bespomoćnost.

Nikad mi nije bila jasna veza izmedju zuba, desni i srčanih udara, no sad jeste.

Svaki put kad nešto izgovorimo, povredimo sebe. Svaki put kad nešto ne izgovorimo, povredimo sebe. Ljudi mogu da nam oproste više nego što možemo i da pretpostavimo, ali i mi sami moramo biti spremni da oprostimo. Da ostavimo ono što je gorko i nastavimo dalje.

Svakog dana bismo mogli da slavimo praznik ljubavi jer kad god nije, kao da nismo ni živeli. Opraštanje je ekonomski isplativo za srce. Opraštanje te čuva troškova besa, cene mržnje i traćenja duha. Nešto što bi u budućnosti bio sasvim siguran srčani udar, rastopilo se… Deluje kao da te sunce greje iznutra, a ovaj Vladimir je toliko neustrašiv da je mogao besnom lavu da stavi ruku u čeljust i ostane živ. I sad me još mazi po grivi, tj kosi.

 

Gradić na plaži je oživeo, spreman za nove avanture. Kako sad izgleda, mislim da nikada neću napustiti ovu Indiju, plažu, sunce i Vladimira. Dramu možda hoću.

But then again, sutra je novi dan.

……..
napisala Žana Poliakov, prvi put objavljeno kao kolumna u magazinu Lepota i Zdravlje a završilo u knjizi “Romantično resetovanje”, kolekciji najboljih romantičnih priča, izdavač Vulkan 2016.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *