fbpx

Oproštaj Lori Anderson od Lu Rida: Svrha smrti je da oslobodi ljubav ❤️

Upoznala sam Lua u Minhenu, a ne u Njujorku. Bila je to 1992. i oboje smo svirali na festivalu Kristalnaht, Džona Zorna, koji obeležava Kristalnu noć iz 1938. i početak holokausta. Sećam se izraza lica zbunjenih carinika dok su kroz carinu prolazili Zornovi muzičari, koji su nosili jarko crvene majice sa natpisom RITAM I JEVREJI!

Džon je želeo da se svi upoznamo i sviramo zajedno, nasuprot festivalskoj praksi gde su se muzičari smenjivali jedni za drugima, kao na traci. Zato me je i Lu pitao da pročitam nešto sa njegovim bendom. Čitala sam i bilo je glasno, snažno i jako zabavno. Posle nastupa, Lu mi je rekao: “Uradila si baš onako kao što to radim ja”. Nije mi bilo jasno zašto me je zamolio da uradim nešto što bi lako mogao i on, ali znam da je to bio kompliment.

Odmah mi se dopao, samo me je iznenadilo to što nema britanski akcenat. Ne znam zašto sam mislila da su Velvet Andergraund Britanci i imala sam samo nejasnu predstavu o onome čime se bave (znam, znam). Dolazila sam iz drugog sveta. Svi različiti svetovi tadašnjeg Njujorka – svet mode, umetnički svet, svet literature, svet roka, svet finansija – su bili prilično provincijalni. Pomalo arogantni. Još uvek nisu bili međusobno povezani.

 

 

Kako se ispostavilo, Lu i ja smo živeli nedaleko jedno od drugog u Njujorku i posle festivala, predložio je da se vidimo. Mislim da mu se dopalo kada sam rekla “Da! Naravno! Trenutno sam na turneji, ali kada se vratim, negde za četiri meseca, hajde obavezno da se vidimo.” To je potrajalo neko vreme, sve dok me nije pozvao da idemo na kongres Udruzenja inženjera zvuka (AES). Rekla sam mu da sam već ionako planirala da tamo idem i da ćemo se naći u delu sa mikrofonima. AES kongres je najvažnije i najveće mesto za ljubitelje nove opreme i tamo smo proveli jedno lepo popodne gledajući amplifajere i kablove i poslovno razgovarajući o elektronici. Nisam znala da je ovo trebalo da bude izlazak, ali kada smo posle otišli na kafu on je rekao « Da li želiš da odemo u bioskop? “Naravno.” I posle na večeru? “OK.” Posle možemo u šetnju? “Aha…” Od tada se zapravo nikada više nismo razdvojili.

Lu i i ja smo svirali zajedno, postali smo najbolji prijatelji i srodne duše. Putovali smo zajedno, slušali jedno drugo, kritikovali radove jedno drugoga, učili smo zajedno (lov na leptire, meditacija, kajak). Izmišljali smo glupe viceve, prestajali smo da pušimo dvadesetak puta, svađali smo se, naučili smo da držimo dah pod vodom, išli smo u Afriku, pevali smo operu u liftovima, sklapali smo neobična prijateljstva, pratili jedno drugo kad god smo mogli, uzeli smo jednog slatkog psa koji svira klavir, pored zasebnih stanova imali smo zajedničku kuću, čuvali smo i voleli jedno drugo. Stalno smo išli na koncerte i predstave i gledala sam ga kako je voleo i cenio druge umetnike i muzičare. Uvek je bio tako velikodušan. Znao je koliko je teško baviti se umetnošću. Voleli smo svoj život u Vest Vilidžu i svoje prijatelje i sve u svemu radili smo najbolje što smo mogli.

Kao i mnogi parovi, nezavisno jedno od drugog smo osmislili način, uključujući strategije i ponekad kompromise, kako da budemo u paru. Ponekad smo gubili više nego što smo mogli da damo, ili smo se previše odricali ili osećali napušteno. Ponekad bismo se jako naljutili. Međutim, čak i kada sam bila ljuta, nikada mi nije bilo dosadno. Naučili smo da oprostimo jedno drugom. I nekako, tokom dvadesetjedne godine naš um i naša srca su se isprepleli.

Bilo je proleće 2008. i šetala sam se negde u Kaliforniji samosažaljevajući se i pričajući sa Luom. “Ima toliko mnogo stvari koje nikada nisam uradila a koje želim da uradim”, rekla sam mu.

“Kao šta?”

“Znaš, nikad nisam naučila nemački. Nisam studirala fiziku, nisam se udala.”

“A zašto se ne bismo venčali?”, pitao je. “Hajde da se sretnemo na pola puta. Doćiću u Kolorado. Može sutra? »

“Ne znam. Ne misliš da je to isuviše brzo?”

“Ne, ne mislim.”

I tako, sledećeg dana smo se našli u Boulderu u Koloradu i venčali smo se u dvorištu iza kuće našeg prijatelja. Bila je to subota i nosili smo staru subotnju garderobu. Imala sam nastup odmah posle ceremonije i to je bilo u redu. (Brak dva muzičara je kao brak dva advokata. Kada kažeš “Moram da radim u studiju do tri ujutru” ili moram da otkažem sve planove zbog jednog slučaja – znaš šta to znači i niko se ne ljuti.)

Pretpostavljam da ima mnogo načina da se dvoje venčaju. Neki se žene ljudima koje nedovoljno poznaju i to može da traje takođe. Kada oženiš svog dugogodišnjeg najboljeg prijatelja, trebalo bi da za to postoji neko drugo ime. Ono što me je najviše iznenadilo u vezi sa brakom je način na koji nam se promenilo vreme. Isto tako je stvorilo jednu vrstu potpuno nove nežnosti. Da parafraziram velikog Vilija Nelsona “Devedeset posto ljudi na svetu završi sa pogrešnom osobom. To je ono što okreće džuboks.” Luov džuboks je okretala ljubav i mnoge druge stvari takođe – lepota, bol, istorija, hrabrost, misterija.

 

 

 

Lu je bio bolestan poslednjih nekoliko godina, prvo zbog tretmana interferonom, teških i ponekad delotvornih injekcija protiv hepatitisa C koje izazivaju mnogo neželjenih efekata, a potom je dobio rak jetre povrh uznapredovalog dijabetesa. Naučili smo sve o bolnicama. On je naučio sve o bolesti i tretmanima. Radio je tai či svakog dana po dva sata, fotografisao, čitao, snimao muziku i svoju radio emisiju sa Halom Vinerom. Bavio se i drugim projektima. Voleo je svoje prijatelje, zvao ih je, pisao im i slao poruke kada nije mogao da bude sa njima. Pokušavali smo da razumemo i primenimo sve ono što je naš učitelj Minđur Rinpoče govorio, pogotovu ono što je bilo teško – “Treba da ovladate veštinom da osećate tugu bez toga da zapravo budete tužni.”

Na proleće, u poslednjem momentu je dobio transplantaciju jetre. Sve je izgledalo odlično. Činilo se da mu se istog trenutka vratilo zdravlje i energija. Onda je i to počelo da slabi i izlaza više nije bilo. Ali kada je doktor rekao “Nema drugih mogućnosti”, Lu je čuo samo reč “mogućnosti” i nije odustao sve do poslednjih pola sata svog života kada je iznenada prihvatio sve odjednom i u potpunosti. Bili smo kod kuće, jer sam ga izvukla iz bolnice nekoliko dana ranije. Iako je bio izuzetno slab, insistirao je na tome da izađe napolje u svetlo jutro.

Za ovo smo se pripremali tokom meditacija – kako da pokrećemo energiju iz stomaka do srca i napolje kroz glavu. Nikada nisam videla takav izraz prepun čuđenja kakav je imao Lu kada je umro. Ruke su mu izvodile formu 21 tai čija, voda koja teče. Oči su mu bile širom otvorene. Držala sam u naručju osobu koju volim najviše na svetu dok je umirala i pričala mu. Stalo mu je srce. Nije se plašio. Uspela sam da sa njim hodam sve do kraja sveta. Život, tako lep, bolan i divan, ne može biti od ovoga bolji. A smrt? Verujem da je svrha smrti da se oslobodi ljubav.

U tom trenutku sam osetila najveću sreću i ponos zbog načina na koji je živeo i umro, zbog njegove neverovatne moći i lepote.

Sigurna sam da će mi doći u snovima i da će izgledati kao da je živ. I ja iznenada stojim ovde sama, zatečena i zahvalna. Kako je čudno, uzbudljivo i čudesno da smo toliko mogli da promenimo jedno drugo i da se volimo kroz naše reči i muziku i u našem stvarnom životu.

 

 

Prevela Marija Šerban
objavljeno u magazinu Rolling Stone

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *