fbpx

Izgradite svoj Životni Rezime

Svi su manje ili više upoznati sa konceptom pisanja poslovnog rezimea ili takozvanog CV-ja koji šaljemo svaki put potencijalnim poslodavcima kada želimo da nađemo posao. Šta bi se desilo kada bi bilo potrebno povremeno podneti svoj Životni Rezime sa svim našim dostignućima u različitim oblastima života, ne samo u poslovnom delu, da bismo pokazali da smo kvalifikovani za sledeću etapu života?

Danas mnogi ljudi žive život kao da su proizvod na pokretnoj traci. Dozvoljavaju da im mašine upravljaju životima, da ih drugi oblikuju i odlučuju u svakoj fazi o njihovom kvalitetu i da li su podobni za dalji proces obrade ili su za odbacivanje. Sve što je potrebno jeste biti otvoren za neka drugačija znanja i osvešćivanje da kontrolu svog kvaliteta ljudi jedino rade sami sebi. Svaka osoba stalno preispituje nesvesno šta je sve postigla, a gde je omašila, ali mnogi to rade da bi se samobičevali, kritikovali i utapali u svom nezadovoljstvu.

Šta ako bi pregled Životnog Rezimea, vezano za naša dostignuća, bio zvanično prihvaćen proces? Šta bi se u njemu zapravo našlo? Po čemu bismo mogli reći da je naš život vredan daljeg življenja?

Provodim svakoga dana kvalitetno vreme sa svojom porodicom. Svake godine pročitam 30 knjiga. Prošle godine sam pobedio strah od javnog nastupa. Naučio sam da sviram violinu u tridesetoj godini. Naučila sam da heklam. Ili svakoga dana radim od 8 do 4 i nakon toga provodim u proseku 4h ispred televizora. Pogledao sam sve reality programe koje mi servira društvo. Svaki po dva puta, u premijernom prikazivanju a zatim i svaku reprizu? Šta je to zbog čega bismo mogli povremeno da zastanemo i potapšemo sami sebe zadovoljno po ramenu sa rečima Ovaj moj život je vredan življenja…?

Uvek je zanimljivo zaviriti u živote onih koji su na vreme shvatili da ima nečeg više u ovozemaljskom životu od svakodnevnog preživljavanja. Džesi Icler (Jesse Itzler) je američki preduzetnik za primer, obično se pojavljuje u javnosti u jednostavnoj majici, farmerkama i patikama, sa loknama koje neuredno vire na sve strane ispod neke sportske kape. Izgleda kao prosečan Amerikanac srednje klase koji ima jedva u dvadesetak dolara u džepu.

U relanosti, Džesi je self-made milijarder, koji je svoje malo bogatstvo stvorio zahvaljujući instant realizaciji svojih ideja. Neke su u procesu propale, a neke doživele vrtoglavi uspeh. On ne veruje u klasičan poslovni rezime i nikada se nije trudio da ga stvori, njegov osnovni cilj u životu je da izgradi svoj životni rezime i to preporučuje svima, a onda će se i poslovni deo sam razviti. Zapravo na toj osnovi je izgradio i osmonedeljni kurs Build your Life resume u koji se mogu uključiti svi oni koji hoće da se pokrenu i žive živote kakve su oduvek želeli. (www.jesseitzler.com). Nekada nam je potrebno za to samo malo tuđe mudrosti i podsticaja.

Džesi kaže da se oseća najviše živim kada ima ispred sebe neki izazov, kada je potrebno da pređe preko nekih svojih granica, kada je primoran da pokaže od čega je zapravo napravljen. Za mnoge Džesi živi život konstantno izvan kutije (out of the box), a on kaže za sebe da uopšte i ne poseduje nikakvu kutiju. Odnosno bolje rečeno, nikakva kutija ne poseduje njega.

 

Ideja & njena realizacija

Mnogima se desilo da im padne na pamet neka ideja koja u trenutku izgleda potpuno fantastično, ideja koja bi mogla da promeni njihov život za sto osamdeset stepeni. Možda čak i ideja koja bi mogla da promeni život drugima. Minut posle ushićenja od rađanja ideje ljudski mozak kreće u procenu rizika. Njegova osnovna funkcija je da nas zaštiti od svih mogućih životno opasnih situacija, od svih neprijatnosti i potencijalnih neuspeha. To je u redu ukoliko smo dobili ideju da napravimo krila od papira i sa njima skočimo sa zgrade očekujući da ćemo poleteti. Ali ova vrsta zaštite zapravo prati svaku našu ideju koja nam se javi u mozgu i mnogo puta nas spreči da izmislimo krila od nekog drugog materijala i da zaista poletimo.

Džesi od mladosti razmišlja drugačije od mnogih ili bi se moglo reći ne razmišlja mnogo. Bar ne u inicijalnoj fazi kada se ideja rodi, ukoliko je u tom trenutku prepozna kao interesantnu on kreće odmah u akciju. Mnogi ljudi kada žele da započnu nešto novo imaju kočnicu jer nemaju dovoljno iskustva vezano za tu stvar. Kako Džesi kaže nedostatak iskustva u stvari može da bude dodatna vrednost, jer kada nešto znamo kako se radi mi ga obično radimo po tom već dobro poznatom šablonu. Kada si potpuno neiskusan onda mogu da se rode i neke inovacije, jer ograničenja, uverenja, prethodno nagomilana znanja jednostavno ne postoje, tako da je skoro pa sigurno da će stvari biti urađene drugačije od onoga što je već opšte poznato. A to će dati i neke drugačije rezultate. Zato je po njemu iskustvo precenjena kategorija. Zahteva previše vremena. Mnogi imaju ideju, ali čekaju da nakupe dovoljno iskustva ili da dođe pravi trenutak da se ona sprovede u delo. Pravi trenutak zapravo vrlo retko dođe, možda i nikada. Zato ako ste pokrenuti nekom idejom, kako bi rekao najpoznatiji slogan svih vremena Just Do It! A sve ostalo osmislite u procesu realizacije. To je bar Džesijeva formula koja uspešno funkcioniše.

Džesi je odrastao uz rep i hip hop muziku i kao i većina klinaca u osamdesetim provodio je sate u vežbanju repovanja i učenja break dance-a. Takođe je učestvovao na nekoliko takmičenja i uspeo je da snimi nekoliko pesama pod pseudonimom Jesse Jaymes od koji su se čak dve prikazivale na MTV-ju, tada najpopularnijoj muzičkoj televiziji. Da bi pesme ugledala svetlost dana Džesi je poslao više od sto kaseta različitim producentima i bio odbijen, dok jedan od njih nije odlučio da mu da šansu. Ali može se reći da je imao sto dobrih razloga da odustane u tom procesu. Verovatno mnogi ljubitelji ove vrste muzike nikada nisu čuli za Jesse Itzlera aka Jesse Jaymes repera jer ta karijera nije zaživela, ali ga je tih petnaest minuta slave uvelo u vode pravljenja sportskih džinglova za mnoge košarkaške klubove.

Prvi džingl „Go NY Go” je napravio za Nikse kada je imao samo dvadeset i dve godine i za to je bilo plaćen 4,000 dolara, od čega je posle isplate studiju, pevačima i producentu ostao bez ikakve zarade. Međutim džingl je doživeo neverovatan uspeh i uskoro je dobio ponudu od NBA-a da radi za njih i pravi džinglove i za druge njihove klubove. Čak je i 1993. godine kreirao muzičku kampanju „I love this Game“ koja bila i je dobitnik Emmy nagrade. Džesi je u procesu odlučio da osnuje svoju producentsku kuću Alphabet City sve dok se taj posao nije toliko razvio da ga je SFX Entertainment, gigant u svetu zabave otkupio od njega i njegovog tadašnjeg partnera. Naravno rad u tom okruženju mu je omogućio i pristup mnogim milionerima i poznatim sportistima. Svi su znali za klinca koji pravi džinglove koji diže mase navijača na noge.

Budi drugačiji mafin

Kako kaže, Džesi se ne seća mnogo stvari koje je naučio na koledžu, ali jedno vežbanje mu je posebno ostalo u pamćenju gde je svaki student trebao da prikaže svoj proizvod i da pokuša da ga proda drugima. Džesijev proizvod je bio kolač mafin. Njegovo izlaganje se sastojalo uglavnom u tome da istakne sve predivne karakteristike koje njegov proizvod ima što se tiče izgleda, ukusa i mirisa. Međutim profesor ga je ubrzo prekinuo pitanjem „Po čemu se tvoj mafin razlikuje u odnosu na sve druge mafine koji postoje na tržištu? Ako želiš da uspeš nisu dovoljne sve te sjajne karakteristike koje poseduju i svi drugi, jednostavno moraš da budeš po nečemu drugačiji mafin.“

Mnogo godina kasnije, tada dvadesetsedmogodišnji Džesi je bio pozvan da putuje privatnim avionom sa svojim poslovnim partnerom. Kada su ušli u avion kako opisuje iskustvo, bilo je to kao u filmu Čarobnjak iz Oza kada crno beli film dobije boje i onda vidite neku potpuno novu dimenziju života. Potpuno oduševljeni odmah nakon leta, on i njegov tadašnji poslovni partner, pokušali su da istraže koje su postojeće mogućnosti za takav češći vid putovanja. Kako se ispostavilo u ponudi je bilo samo nekoliko opcija. Mogli ste da kupite svoj avion, što je naravno preskupo. Mogli ste da kupite deo aviona, što je takođe zahtevalo dosta novca i dugogodišnju otplatu. Ili da iznajmite sva mesta u avionu (kako rade turističke agencije) i da ih preprodate drugima. Džesi i njegov poslovni partner su zapravo hteli da putuju dva ili tri puta godišnje sa prijateljima na skijanje ili letnje odmore. Iz toga se rodio koncept kompanije Marquis Jet i 25h Marquis Jet Card, kojom možete da zakupite privatni avion na kratko vreme i to da ga rezervišete u kratkom roku od samo 24h pre neophodnog leta, otprilike nešto kao Uber koncept samo za let privatnim avionom. Nešto slično su avio kompanije imale u ponudi u to vreme ali su sarađivale samo sa velikim kompanijama, dok je ovaj novi koncept omogućavao da se tržište proširi i postane dostupnije mnogima.

Ono što je interesantno je da su ideju želeli da razviju u saradnji sa gigantskom avio kompanijom NetJets, jer sve što su imali je kompanija sa idejom bez svojih aviona i dovoljnog kapitala. Nakon prvog sastanka i predstavljanja ideje za saradnju, bili su izbačeni posle samo 12 minuta prezentacije jer kompanija NetJets nije bila spremna da osobama od 29 godina, bez ikakvog iskustva u avio biznisu, da na raspolaganje svoje avione samo zato što imaju zanimljivu ideju. Međutim data im je još jedna šansa da ponovo predstave taj koncept i umesto pravljenja klasičnih Power Point prezentacija doveli su dvanaestoro ljudi iz različitih branši, advokata, sportista i pevača, koji su predstavljali njihovu fokus grupu i koji su na sastanku jedan po jedan ustajali i objašnjavali zašto oni nikada ne bi kupili svoj avion ili deo, ali da bi vrlo rado koristili ovakav tip usluge ukoliko bi postojao na tržištu. Ideja je napokon upalila. Sada je bilo samo potrebno uraditi marketing i naći prve klijente. Za Džesija je jedino bilo važno da je momentum pokrenut.

Razmišljajući o svojim potencijalnim klijentima Džesi je čuo za konferenciju TED, za koju nije tačno znao o čemu se radi, ali je osetio da bi tamo mogao da sretne svoju klijentelu i predstavi svoju ideju svakome ko bi bio zainteresovan. Međutim kada je sleteo u Montreal i došao na mesto događaja shvatio je da su potrebne posebne propusnice da bi se prisustvovalo konferenciji. Kako nije imao propusnicu, otišao je u lokalni kafić i dok je razmišljao kako bi mogao da uđe ili se ušunja shvatio je da na svakih sat ili dva u kafić ulaže ljudi sa propusnicama oko vrata i kupuju kafu i mafin. Zato je narednog dana ustao u pet ujutru, otišao u kafić i kupio sve zalihe mafina koje su imali. Kada je prva mušterija sa propusnicom ušla u kafić i mogla da kupi samo kafu, Džesi joj je prišao i ponudio jedan od svojih ekstra mafina koje je „slučajno” imao. To je bilo dovoljno da Džesi uhvati njegovu pažnju i započne razgovor da bi na kraju on postao i njegova prva mušterija. Ovoga puta Džesi je imao drugačiji mafin, odnosno bio je jedini koji ih je imao, što ga je činilo drugačijim i pomoglo mu da uspe. Kompanija je uskoro generisala milionske prihode tako da je u jednom trenutku NetJet odlučio da je otkupi od Džesija i njegovih partnera.

Danas je Džesi Icler rado viđen predavač na TED konferencijama gde deli sa drugima na šaljiv i interesantan način priče o njegovom putu ka uspehu i podstiče posetioce da budu hrabri u ostvarivanju svojih ideja. Jedan od njegovih govora se može pogledati na linku:

Popuni White Space na tržištu

U vreme dok je prodavao kompaniju Marquis Jet, Džesi je odlučio da sakupi određeni novac koji će donirati u dobrotvorne svrhe, ali nije želeo da to bude neki klasičan događaj ili dobrotvorna večera. Kako je voleo da se bavi sportom odlučio je da sakupi novac za njegovo učestvovanje na trci od 100 milja na kojoj se trči neprestano 24h. Registrovao se za Nacionalni ultramaraton za koji nisu bile potrebne kvalifikacije i dao je sebi devedeset dana za pripreme. U toku trening perioda uradio je dosta istraživanja na temu hidratacije organizma, potrebnih nutrijenata, odnosno šta je potrebno unositi u organizam da bi se izdržala trka od 24h. Naišao je na dokaze o mnogim benefitima kokosove vode i kako kaže u tom periodu je postao sam sebi zamorče za proučavanje koristi ovog neverovatnog napitka. Kako je završio trku za dvadeset i dva i po sata i nije imao grčeve, osećao se relativno ok i ako nije moga da se kreće naredna četiri dana, shvatio je da je kokosova voda njegova fontana mladosti.

Narednih godinu dana je putovao po svetu, u Brazil, na Jamajku i ostale zemlje pokušavajući da shvati kako da uveze kokosovu vodu, kako da je pakuje i distribuira do potrošača uviđajući da bi ovo mogao da bude novi trend u industriji pića. Shvatajući da mu je isuviše komplikovano da osmisli ceo proces i da ima jasnije u glavi marketing ovog napitka nego sam tehnički proces uvoza i prodaje, odlučuje da postane partner sa Zico Coconut Water, jednom od retkih kompanija koja je u to vreme prodavala kokosovu vodu na američkom tržištu sa ne tako velikom prodajom. Četiri godine kasnije kompaniju sa razrađenim tržištem i milionskom zaradom su prodali kompaniji koja je gigant u industriji pića i mnogo poznatiji brend, Coca-Cola.

Kako Džesi objašnjava bitna karika uspeha je prepoznati takozvani White Space na tržištu i biti među prvima koji će ga zauzeti. Proces se može odnositi na prepoznavanje i stvaranje potpuno novih tržišta sa nekim novim proizvodima ili na identifikovanje najbitnijih mogućih inovacija koje se mogu stvoriti na već postojećim proizvodima i tržištima. U tom slučaju, u startu konkurencija je mnogo manja ili je uopšte nema i ukoliko se marketing dobro uradi, jer zahteva edukaciju kupaca o ponuđenim proizvodima, koji su obično novine i stvaranje potrebe za njima kod kupaca, to može da donese u kratkom roku velike prihode. Međutim za postojanje na tržištu na duge staze neophodno je graditi reputaciju i odnose sa klijentima mnogo duži period. Kako je naveo predsednik kompanije Coca-Cola dok su ugovarali prodaju Džesijeve kompanije, za izgradnju stabilnog brenda potrebno je u proseku minimum devet godina postojanja na tržištu i građenja imena koje će biti prepoznatljivo svima na duže staze.

Živeti sa Marincem

Pred početak trke od 100 milja za 24h Džesi je uočio trkača na stazi koji je izgledao potpuno nespreman za trku. Kako je u to vreme upravo prodao Marquise Jet, Džesi je imao ceo tim koji ga je podržavao, sa spremnim zalihama vode i energetske hrane svugde na putu dok je ovaj trkač bio sam, imao samo kutiju krekera, vodu i stolicu na rasklapanje i bio je mnogo teži od onoga što je prihvatljivo za trkača na duge staze. Džesi je bio zaintrigiran ovom pojavom. Negde na sedamdesetoj milji Džesi je video trkača kako sedi sa nekoliko slomljenih kostiju u nogama, što se obično dešava trkačima ukoliko imaju neadekvatnu težinu. U trenutku dok je Džesi razmišljao da bi trebalo pod hitno odvesti ovog čoveka u bolnicu, on je oblepio noge lepljivom trakom, ustao i nastavio trku u takvom stanju. Ne samo nastavio nego i stigao do cilja! Džesi je ostao bez reči i odmah pomislio da mora upoznati ovog čoveka, jer šta god da on to ima u sebi što ga je pokrenulo sa te stolice i vodilo da završi trku, taj tajni sastojak, Džesi mora da ga sazna, nauči i primeni u svom životu.

Ubrzo posle trke ugovorio je sastanak sa tada malo poznatim Dejvidom Goginsom (David Goggins) bivšim marincem, koji je od tada postao poznat po mnogim gostovanjima na različitim televizijama intervjuisan kao Najizdržljiviji čovek na planeti, po knjizi Can’t Hurt Me i mnogim motivacionim govorima. Od gojaznog afroamerikanca koji se bojao svega i imao kao startnu liniju klasičnu priču siromašne afroameričke porodice u Americi, došao je do toga da je postao jedan od najspremnijih ljudi na planeti. Jedini je završio nekoliko najelitnijih programa vojske SAD-a, kao što su Navy SEAL, Army Ranger i Air Force Tactical Air Controller. U svojoj knjizi opisuje put do svega što je postigao u životu, koliko je to bilo teško i izazovno i kako je zapravo morao da osmisli potpuno novog sebe da bi postao ono što je danas. Jedan od zanimljivih intervjua Dejvida Gogginsa za Impact Theory: https://www.youtube.com/watch?v=dIM7E8e9JKY

Međutim Džesi nije bio zadovoljan ishodom razgovora i shvatio je da ne može na taj način da dokuči taj tajni sastojak koji je Dejvid posedovao, tako da ga je bez razmišljanja pozvao da dođe i živi mesec dana sa njim, njegovom ženom i tada osmomesečnom bebom. Dejvid je pristao sa rečima „Ako si ti dovoljno lud da me pozoveš da živim s tobom onda sam i ja dovoljno lud da pristanem na to!”.

Tako je započelo neverovatno putovanje od 31-og dana, kako fizički izazovno za Džesija tako i mentalno. Jedino pravilo koje je Dejvid imao je bilo da Džesi mora uraditi sve što on traži od njega. U suprotnom on odlazi. Od tada pa do kraja meseca Dejvid je bio Džesijeva senka, išao je na posao sa njim, na putovanja, na poslovne sastanke i stvari koje je Dejvid tražio od njega da radi su se često kosile sa zdravim razumom. Budio ga je često u tri ujutru da bi trčali, bez obzira na vremenske prilike napolju, tražio je od njega da izbuši rupu u ledu i uskoči u ledenu vodu, da vežba preko svih granica njegovih mogućnosti, da radi trbušnjake između dva poslovna sastanka. Jedna od najvrednijih lekcija koju je Džesi naučio u tom procesu je da su ograničenja koja postoje u našem rastu i razvoju obično ograničenja koja mi sami sebi namećemo. Kako Dejvid navodi, ono što je on naučio u radu na sebi, a i sa drugima, da u trenutku kada mislimo da smo dostigli svoj maksimum u bilo kojoj oblasti, obično smo postigli samo četrdeset procenata onoga za šta smo stvarno sposobni. I to je trenutak kada mnogi odustaju tešeći se da su dali svoj maksimum, a oni koji uspeju u životu su upravo oni koji guraju sebe da pređu preko granice tog umišljenog maksimuma. To je Džesija navelo na razmišljanje u kojim još oblastima života on daje manje nego što zaista može, preispitao je sve svoje poslovne i privatne odnose i rešio da pokuša u svemu biti još bolji.

I ako je mislio da u to vreme on operiše u životu na jednom prilično visokom nivou shvatio je da ima još mnogo toga što može da nauči, postigne i poboljša kod sebe. Život za njega je bio prilično dobar ali i prilično rutinski, ustajao je rano, vežbao, išao na posao, vraćao se kući i provodio vreme sa svojom porodicom. Sve je to bilo sjajno, ali takva rutina ne ostavlja prostora za neki poseban rast i razvoj, već se čovek kreće po jednoj ravnoj liniji zone komfora. Treniranje sa Dejvidom mu je dalo uvid u različite alate, koje poseduje svaka osoba u sebi, kao i kako da ih iskoristi uvek kada mu je to potrebno. Dejvid je stvarao takvo okruženje u njegovoj glavi da kada stvari u realnom životu postanu izazovne, bez obzira koliko su teške on će moći da ih napadne i da se izbori sa njima, a ne da traži način kako da se sakrije ili pobegne od njih.

Narednih godina Džesi se trudio da koristi naučeno iz ovog iskustva, čak i da prenese to na druge. U jednom trenutku kada se okrenuo iza sebe i shvatio koliko je to iskustvo bilo vredno za njega, odlučio je da to podeli sa svetom. Tako je nastala knjiga “Živeti sa Marincem” (Living with the SEAL) koja je prema NY Times-u proglašena za jednu od najprodavanijih knjiga.

U knjizi na jedan komičan i inspirišući način Džesi opisuje vreme provedeno sa Dejvidom koje je nakon tih mesec dana preraslo u dugogodišnje prijateljstvo između dve potpuno različite i u mnogo čemu suprotne osobe.

Živeti sa Monasima

Nakon nekoliko godina kada je osetio da ponovo upada u rutinu svakodnevnog života Džesi je osetio da je vreme da prodrma svoj život ponovo. Sećajući se koliko mu je iskustvo sa Dejvidom donelo dobrobiti, pomislio je da su mu potrebne neke nove osobe koje su potpuno različite od njega sa kojima može provesti neko vreme i naučiti nešto od njih što njemu nedostaje. Dejvid mu je omogućio da poveća svoju izdržljivost izvan granica koje je mislio da su moguće, naročito na fizičkom nivou, a sada je bio spreman da radi na isti način i na svom mentalnom stanju. Tako je došao na ideju da bi trebao da provede neko vreme sa monasima. Nije imao predstavu kako izgleda život monaha ali u glavi je imao sliku uglavnom budističkih monaha koji su uvek smireni i nasmejani i koji većinu svog vremena provode u meditiranju. Preko izdavača svoje prve knjige našao je manastir i prijavio se da provede petnaest dana živeći sa njima. Ovoga puta je imao odmah na samom početku ideju da bi mogao posle to iskustvo da pretoči u knjigu.

Naviknut da istraživanje i rešavanje prepreka radi u hodu nije se mnogo raspitivao pre polaska o manastiru u koji ide, ali je u glavi držao sliku obrijanih monaha koji znaju tajnu o konstantnom životu u miru i sreći. Nije ni želeo da stvori prerane zaključke već da se potpuno prepusti nepoznatom. Međutim kada je stigao u manastir ispostavilo se da to nema nikakve veze sa njegovim očekivanjima o životu koji se provodi u višesatnom meditiranju iz koga proizilaze najveće životne mudrosti. Džesi je čak pred put potpuno obrijao glavu, da bi se bolje uklopio u okruženje, što se ispostavilo potpuno nepotrebnim. Manastir u koji je došao je bio ortodoksni manastir, monasi su imali kosu normalne dužine i potpuno se razlikovali od budista koje je Džesi imao u glavi. Monasi žive jednostavan život, ustaju rano, mole se i meditiraju jedno kraće vreme, a onda se bave nekim običnim poslovima, kao što su održavanje manastira, priprema hrane i jedina ekstra neočekivana aktivnost je bila treniranje pasa. Prvog dana kada je stigao i ušao u svoju ćeliju (sobicu) gde mu je saopšteno u sedam sati uveče da je jutarnja molitva u sedam ujutru, bez interneta i signala na telefonu Džesi je počeo da paniči jer nije znao šta da radi narednih dvanaest sati. Jedan od monaha mu je dao jednostavan savet Razmišljaj.

Negde na polovini, posle nedelju dana pomislio je da odustane, prvenstveno jer mu je nedostajala porodica. Razmišljao je da i ako sada negde izbija nuklearni rat on za to nikako ne bi mogao da zna jer je potpuno odsečen od sveta. Različite crne misli su mu prolazile kroz glavu. Brinuo je kako se njegova supruga snalazi sa četvoro male dece, brinuo je o svom poslu. Onda je prvo pomislio da ako odluči da ode biće jako razočaran u samog sebe. Džesi koristi tehniku Seti se Sutra (Remember Tomorrow) koja mu omogućava da sagleda kako će se sutra osećati zbog izbora koje je napravio danas. To mu u mnogome pomaže da donese neke prave odluke zbog kojih se neće kasnije kajati. Zatim je razmišljao o svim brigama koje je imao tokom godina i kako se one nikada nisu ostvarile. Ljudi troše previše vremena razmišljajući o nekim stvarima i smišljaju najgore moguće scenarije koji se nikada ne dese u realnosti. Džesi preporučuje da napišete listu svih stvari o kojima brinete sada u ovom trenutku, da sakrijete listu i navijete podsetnik za šest meseci i da tada proverite šta se od svega toga zapravo ostvarilo. Većinom zaključak će biti ništa ili vrlo malo. To ga je umirilo i rešio je da ostane dosledan i ostane u manastiru do kraja predviđenog vremena.

Kada je doneo tu odluku počeo je da uviđa kako je jednostavan život monaha u stvari ispunjen mudrostima i vođen mnogim korisnim savetima koji se mogu primeniti i u svakodnevnom užurbanom životu svakog pojedinca. Shvatio je da su monasi u stvari vrlo povezani sa svetom, prvenstveno preko biznisa treninga pasa i prodaje štenadi vučjaka sa visokim pedigreom. Čak šta više ovi monasi su smatrani top klasom i bili opšte poznati u Americi. Tim poslom su počeli da se bave sasvim slučajno, a onda je on počeo da im donosi dodatne prihode koje su opet ulagali u manastir. Takođe su imali i izdate knjige o odgoju i treningu pasa koje su bile jako poznate u krugovima ljubitelja pasa.

Nakon povratka u svoj stvarni svet, Džesi je imao problema da to iskustvo pretoči u knjigu ali je na kraju uspeo. Ponovo kao i u prvoj knjizi, pišući na jedan vrlo jednostavan način, sa po nekada dečje naivnom iskrenošću o svemu što je tamo doživeo i naučio, Džesi na jedan vrlo zanimljiv i poučan način prenosi svoje iskustvo čitaocima o petnaest dana života savremenog poslovnog čoveka provdenih u manastiru. Takođe opisuje kako je shvatio da ako se isključimo povremeno sa svih uređaja na koje smo priključeni dvadesetčetiri časa dnevno i okrenemo se samo sebi, možemo da živimo mnogo kvalitetnije živote i uronimo u onaj deo sebe koji zaboravljamo da postoji, a u kome se kriju najbolje ideje i mudrosti.

Džesi je shvatio da podjednako uživa u procesu pisanja knjiga kao i u iskustvima o kojima piše. Zbog toga je rešio da u budućnosti pokrene seriju knjiga Živeti sa… gde će moći da upoznaje različite ljude i provodi s njima neko vreme, sakupljajući od njih vredne životne savete, a onda će to pretočiti u knjige koje će drugima moći da prenesu deo mudrosti koju je uspeo da sakupi na tim putovanjima. Može se reći da podseća na neki način na neki reality program gde nam osobe dozvoljavaju da zavirimo u njihovu svakodnevnicu na određeno vreme, samo što se radi o čitanju knjige, a ne gledanju direktnog prenosa na TV-u (što će za mnoge sigurno biti faktor odbijanja). Međutim Džesi daje uvid u neka neobična iskustva koja verovatno nikada nećemo imati prilike da proživimo i pokušava da za čitaoca sažme ono najbitnije, što bi čitalac mogao i odmah da primeni u svom životu i time doda nešto vredno u svoj Životni Rezime.

Dve celine čine jedan uspešan par

Postoji izreka da ništa ne govori više o muškarcu nego žena koju je izabrao. Važi i obratno. Takođe i uopšteno za prijatelje koje biramo da sa njima provodimo dato nam dragoceno ovozemaljsko vreme. Svi oni predstavljaju refleksiju nas samih. Ali posebno se to može reći za one koje imenujemo za naše životne partnere, one koje smo izabrali da sa njima podelimo šaku soli i šaku šećera, da ležemo svake večeri i započinjemo svaki novi dan. Osim ako niste rođeni u zemlji u kojoj tradicija nameće da vam životne partnere biraju roditelji prema veri, društvenom staležu, sličnom stepenu obrazovanja, slaganju horoskopa i ostalim bitnim parametrima za dug i uspešan zajednički život, ova izreka za one koji su ostavljeni na milost i nemilost sopstvenih izbora je prilično tačna.

Ni jedna osoba na ovom svetu neće dozvoliti da provede život sa osobom koja predstavlja manje od onoga u šta ona veruje da zaslužuje.

Sara Blejkli (Sara Blakely), danas Džesijeva supruga, još kao dete je imala drugačiji pogled na neuspeh od mnogih. Za to je najviše zaslužan njen otac koji je imao praksu da na kraju svake nedelje tokom večere zatraži od nje i njenog brata da ispričaju u čemu nisu uspeli tokom te nedelje. Ukoliko nisu imali ni jedan neuspeh otac bi glumio razočarenje. Ukoliko bi ispričali da su nešto pokušali da postignu, ali su na kraju bili potpuno neuspešni, on bi im sa ponosom čestitao. To je u njihovim malim glavama redefinisalo značenje neuspeha. Od tada neuspeh je značio da se nisu trudili da nešto postignu, suprotno od fokusa na rezultat koji je značio da su pokušali ali bili neuspešni. Mnogo ljudi ne preuzima nikakve rizike u životu baš zbog straha od neuspeha ili poniženja. Strah od neuspeha ili poniženja su zapravo prilično životno parališuće kategorije. Za Saru Neuspeh je samo značilo ne truditi se da nešto postigneš. Kasnije je razvila filozofiju da ako se iz neuspeha može nešto naučiti ili ako možeš da se nasmeješ na taj račun onda su bili apsolutno vredni iskustva.

Ono što je čini posebnom je da potpuno otvoreno priča o svojim neuspesima, bilo u svojoj kompaniji pred zaposlenima podstičući ih da i oni govore o svojim, bilo u intervjuima koje daje za neke najprestižnije magazine ili televizije. Želela je da jednog dana postane advokat ali je pala na testu, i to dva puta, zbog čega to nije bila moguća opcija. Nakon toga je kratko radila u Walt Disney Land-u kao animator i nastupala je kao stand-up komičar. Zatim je sedam godina prodavala faks mašine od vrata do vrata.

U jednom momentu shvatajući da to nije život koji je za sebe želela napisala je u svom dnevniku: „Ja ću izumeti proizvod koji mogu da prodam milionima ljudi i koji će učiniti da se oni osećaju dobro” i kako navodi u mnogobrojnim intervjuima zamolila je Univerzum da joj pošalje ideju. Dve godine kasnije u svojoj dvadeset sedmoj godini spremajući se za žurku, shvatila je da joj se ne sviđa kako izgleda u belim pantalonama i čarapama koje su bile vidljive na sandalama, ali su joj čarape lepo definisale figuru. Jednostavno je rešila da iseče donji, vidljivi deo čarapa i dobila je dobitnu kombinaciju. Jedan od onih običnih životnih momenata u kojima se rađaju neobične revolucionarne ideje. Identifikovala se sa milionima žena na svetu i pomislila je kako bi mnoge žene volele da imaju nešto što će im magično pomoći da u trenutku dobiju lepšu figuru, ali da u isto vreme ta magija nije potpuno očigledna i vidljiva.

Sa tom, tada samo za nju revolucionarnom idejom i samo pet hiljade dolara ušteđevine u džepu bilo je potrebno dve godine neprestanih pokušaja da ubedi proizvođače ženskih čarapa da izrade prototip po njenom nacrtu. Dve godine Sara je nailazila na odbijanje i potpuno neverovanje u njenu ideju. Kada je jedan od proizvođača napokon odlučio da joj da šansu morala je naći i distributere koji će prodavati njen proizvod. Nakon pola sata razgovora sa predstavnicom Neiman Marcus Group, kada je videla da njena ideja verbalno predstavljena ne dobija odobrenje, zamolila je da odu do kupatila i da joj pokaže o čemu se zapravo radi. Demonstracijom pre i posle izgleda uspela je da ubedi predstavnicu da stavi Sarin proizvod na probnu prodaju u sedam radnji. Takođe je bez novca za marketing odlučila da pošalje Opri Vinfri poklon korpu sa svojim proizvodom i bila je dovoljno srećna da se on Opri toliko dopao da ga je u Novembru 2000. imenovala jednom od svojih Omiljenih stvari što je naravno vodilo ka vrtoglavoj popularnosti i prodaji širom Amerike.

Tako je rođen SPANX, tada samo linija ženskog donjeg veša koji zateže telo i nije vidljiv ispod odeće, danas brend sa mnogo proizvoda koji se prodaje u šezdeset zemalja i čini milione muškaraca i žena širom sveta srećnim. Takođe njihove proizvode nose i mnoge svetske zvezde kao što su Katy Perry, Adele, Beyonce, Kim Kardashian i mnoge druge. Dvadesetak godina kasnije prema Forbes i Time magazinima, Sara Blakely je prepoznata kao self-made milijarder sa kompanijom vrednom 1,01 milijardi dolara i nalazi se među sto najuticajnijih žena na svetu. Kako kaže put do njenog uspeha krenuo je od jasno definisane želje poslate Univerzumu, preko ideje koja je potekla od njene zadnjice i nje kao frustrirane mušterije koja nije mogla da pronađe na tržištu ono što joj je trebalo. Danas modeli imaju fotošop, a obične žene imaju Spanx. Univerzum je izvršio svoj zadatak uspešno.

Prema staroj grčkoj mitologiji ljudska bića su imala loptasto telo i glavu sa dva lica, četiri ruke i četiri noge i bili su jako moćni u tom obliku. Bog Zevs uplašen količinom njihove snage, moći i ponosa rešio je da ih podeli na dva dela, osudivši ih da celog života tragaju za svojom drugom polovinom. Taj mit se neverovatno dobro primio u narodu širom sveta, tako da mnogi ljudi provedu ceo život tražeći nekoga ko će da ih učini opet celim i kompletnim. Povratak u realnost, taj mit samo krivi predstavu prave ljubavi i daje dozvolu svima da postavljaju prevelika očekivanja na osobu koju sretnu i sa kojom žele da osnuju neku vezu, zahtevajući od njih da budu svemoćna srodna duša koja će da ispravi magijom sve njihove nedostatke i da im nadomesti sve ono što im nedostaje u životu.

U vreme kada su se Džesi i Sara sreli, u svojim kasnim tridesetim, već su bili prilično formirane ličnosti, jako uspešni i ostvareni u poslovima kojima su se bavili i kako kažu oni jedno drugo ne upotpunjuju jer su bili kompletni i pre toga. Međutim jedan drugom predstavljaju najboljeg prijatelja i najveću podršku i navijača u svemu što rade. Upravo to predstavlja najveću tajnu uspeha ovog beskrajno simpatičnog para od dve jako uspešne individue, koje su sada već deset godina u braku sa četvoro dece od dve do deset godina. Može se reći da ovaj par ima sve atribute koji bi mogli da budu uzor mnogima u procesu traženja te jedne jedine srodne duše i to mnogo više od mitova o prepolovljenim čudovištima. Mitovi bi definitivno trebali da se redefinišu i da drže korak s vremenom…

Jednostavan korak do srećnijeg života – Vaša lična Bucket Lista

Ne morate da skačete sa Nijagarinih vodopada niti da živite sa nepoznatim marincem, monasima ili se penjete na Mont Everest kao Džesi. To je njegova Bucket Lista. Sastavite svoju. To mogu da budu i stvari koje su realno ostvarive (možda uz samo malo napora) kao recimo Letovanje na Santoriniju sa porodicom, da naučite da svirate neki instrument, ali na njoj bi trebalo da se nađu i neki vaši najluđi snovi, stvari koje želite da pobedite u svom životu ili događaji za koje nemate ideju kako bi mogli da se baš vama dese. Važno je da svaka od njih u vama budi ushićenje i da kada bi se desile znate da će vas one učiniti srećnijim. Džesi preporučuje da za svaku godinu markiramo u kalendar bar jedan veliki događaj koji će nas prodrmati i iz koga ćemo dobiti veliki benefit za naš lični rast i razvoj.

Za one koji se nekim čudom nisu sreli sa ovim izrazom, Bucket list predstavlja engleski idiom i označava listu stvari koje želite da dostignete, postignete ili proživite pre nego što napustite ovaj svet. Bucket Lista nema pravila niti ograničenja i može da se prepravlja, proširuje i dorađuje tokom vremena. Važno je da joj povremeno posvetite vreme, pogledate je recimo uz jutarnju kafu umesto reklama na TV-u. Onda se dešava magija potkovana potpuno naučnom osnovom. Jednom kada imamo jasno definisane ciljeve ili želje na našoj listi, prednji deo mozga počinje da radi za nas pokušavajući da shvati kako bi to moglo da se ostvari i to tokom celog dana, čak i dok ne gledate u listu, niti mislite o njoj on pokušava da uoči sve mogućnosti koje se javljaju oko vas, a koje bi imale veze sa ostvarenjem vaših želja. Mozak to shvata kao ozbiljan zadatak čak i kada vi svesno zaboravite šta ste sve poželeli. Sa druge strane on radi i onu dobro poznatu procenu rizika. Pokušajte da isključite taj deo bar s vremena na vreme ili da prihvatite ono što vam realno služi. Naravno i Univerzum pažljivo sluša i notira.

Ostvarenjem ovih želja vi gradite vaš lični Životni Rezime koji je isključivo za vašu ličnu upotrebu. Mnogo jednostavnije, jasno definišite šta je to zbog čega bi ste bili ponosni na sebe i šta je to što bi vas učinilo istinski srećnima. Isključite televizor, uključite se u život i gradite svoj Životni Rezime zbog čega jednom kada se pogase sva svetla, vi ćete imati osmeh na licu jer je ovaj život bio vredan življenja. Naravno ukoliko je gledanje televizije na vašoj Bucket Listi onda ostanite priključeni na crnu kutiju što više. Mada sumnja je velika da će se to naći na bilo čijoj listi…i ako tome posvećujemo veliki deo svojih života.

Više o Džesiju i kako on gradi svoj Životni Rezime možete saznati na njegovom Web sajtu  www.jesseitzler.com ili pogledajte jedan od zanimljivih intervjua koje je dao za Impact Theory: https://www.youtube.com/watch?v=jeOWjeY7XOM

2 Comments

    1. A toliko toga je jos imalo da se kaze:) neki ljudi su jednostavno takvi…too much. U svakom slucaju hvala na komentaru.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *