fbpx

Ideja je najvažnija

Internet je otkrio jednu neočekivanu istinu, a to je da zapravo nemamo toliko „sadržaja” koliko smo verovali da imamo i da živimo u civilizaciji klišea.

Filosof Jovan Čekić predaje na Fakultetu za medije i komunikcije predmet provokativnog naziva – „Ekranska kultura”. Pored toga, on je i cenjeni savremeni umetnik – dobitnik nagrade na Memorijalu Nadežda Petrović i glavne nagrade 41. Oktobarskog salona. Bavi se povremeno i dizajnom – u 90-im je bio direktor i glavni urednik časopisa New Moment, a sada uređuje Art ediciju u izdavačkoj kući „Geopoetika”. Bio je umetnički direktor i selektor BELEF-a i Bijenala mladih u Vršcu. Povod za naš razgovor bila je Čekićeva filozofska teza da se kao globalno društvo nalazimo na prelasku iz kulture pisma u kulturu ekrana, ali smo dotakli i pitanja umetnosti, ekologije, roditeljstva…

Tvrdite da smo usred civilizacijskog reza, u kojem kultura pisma, stara nekoliko hiljada godina, biva smenjena kulturom ekrana i potpuno drugačijim shvatanjem vremena. Kako se ta promena manifestuje konkretno u našem svakodnevnom životu?

U našem svakodnevnom životu te promene se manifestuju na više načina. Po Viriliovom mišljenju jedan od ključnih kulturnih pomaka je komunikacija u realnom vremenu. To što mi danas možemo da komuniciramo u realnom vremenu predstavlja potpuno novi fenomen koji smo počeli da podrazumevamo. Setite se samo dvadesetak godina unazad. Kada odete na put, pišete razglednicu, pa primaoci čekaju više dana dok ona stigne. Ili odete u poštu da se javite kući, zapravo sa fiksnim telefonom vi zovete mesto, odakle može da se javi bilo koji stanar. Sada, kada komuniciramo u realnom vremenu, komuniciramo sa individuom, singularnošću, u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu. Drugo, s tim novim tehnologijama u naš svakodnevni život ušla je i interaktivnost. Interaktivnost nije puko odgovaranje na nešto, nego prisutnost u nekom događaju. Tako, ako pogledate razne community-je, vi u stvari vidite virtualne događaje u kojima ljudi participiraju na najrazličitije načine. To sve dovodi do toga da počinjemo na nov način da razumemo prostor-vreme, tačnije da se težište teorijskog interesovanja sa reprezentacije premešta na događaj.

Iako imamo toliko mogućnosti za komunikaciju, sve češće čujemo ljude kako se žale da je nestala prava, „kvalitetna” komunikacija. Koje je vaše mišljenje?

Možda je za to simptomatična ona scena iz trećeg dela sage o Indiani Jonesu u kojoj su on i otac uhvaćeni i vezani leđima jedan uz drugog u zamku koji je, naravno, u plamenu. Indiana Jones zamera ocu kako nikada nije imao vremena da sa njim „ozbiljno” priča. Otac mu na to odgovara da sada imaju vremena i da može da mu kaže ono što do tada nije mogao. Indiana u tom momentu počinje da zamuckuje i shvati da zapravo nema šta da mu kaže. U sličnu situaciju nas dovode novi mediji. Fantazam kako imamo mnogo toga da kažemo jedni drugima, s udarom realnog, odnosno, sa neprekidnom otvorenošću komunikacionih kanala – nestaje, rasplinjuje se. Probija ono što je Heidegger nazivao brbljanjem: to je onaj zarazni i bezgranični diskurs koji je indiferentan prema bilo kakvom sadržaju.

Da li zbog toga ljudi često na Facebook-u u status stavljaju prilično banalne izjave, koje zapravo retko koga zanimaju?

Internet je otkrio jednu neočekivanu istinu, a to je da zapravo nemamo toliko „sadržaja” koliko smo verovali da imamo, da živimo u civilizaciji klišea, bilo da su u pitanju slike ili diskursi kojima nas mediji obasipaju.

Čini li vam se da je značajan deo informacija na Internetu beskoristan?

Tu se suočavamo sa razlikom između informacije i znanja. Mediji nam često „serviraju” ono što se zove informacija. Tako neko može da ima mnogo informacija o nekom fenomenu (npr. pevaču), a da veoma malo zna o tome (npr. o njegovoj muzici). Danas imate veliki broj informisanih ljudi koji zapravo veoma malo znaju: uglavnom su to oni koji vešto koriste neki žargon. Za to postoje barem dva razloga. Prvo, informacija može da „preraste” u znanje tek unutar nekog konteksta. Kada je izvadite iz konteksta ona najčešće postaje iskaz koji je sam po sebi gotovo ispražnjen od smisla. Tek unutar nekog konteksta, u okviru kojeg informacija počinje da se „puni” smislom, možete govoriti o znanju. Naravno, pojam konteksta je veoma složen, ali konstitutivan za svaki smisao.

Znanje je najskuplje

Drugi fenomen tiče se samih odnosa moći i znanja kako je to u svojima analizama pokazao Michel Foucault. Mada znanje i moć imaju različitu prirodu oni se uzajamno pretpostavljaju i preuzimaju, tj. jedno drugome su imanentni. Sasvim pojednostavljeno mogli biste reći da u današnje vreme dolazi do novog umrežavanja moći, kao što to pokazuju Antonio Negri i Michael Hardt u svojoj knjizi “Imperija” (Empire). Radi se o globalnom umrežavanju, gde su tačke moći sada izmeštene u nematerijalne mreže, tako da se i znanje izmešta za njima. Ono što ostaje na mestu znanja je tek puka informacija. Može da izgleda pomalo paradoksalno, ali danas je, upravo zbog inflacije informacija, znanje najskuplja roba na planeti.

Dakle, vi ne mislite da nas neizbežno čeka mračna budućnost u kojoj su ljudi robovi tehnologije? Ipak, već danas imamo slučajeve da su ljudi neprestano „vezani” za ekran i da mi, kao civilizacija, sve više gubimo kontakt sa prirodom, koju i sve više uništavamo…

Ne mislim da idemo nepovratno u mračnu budućnost kao što to misle mnogi tehnopesimisti. Možda je problem u linearnom shvatanju pojma napretka, pa tako i čitave dosadašnje kulture. Kako god da smo napredovali, mi smo isključuvali ili zaboravljali ono prethodno. Sama po sebi, tehnologija nije ni dobra ni loša, nije ni neutralna – tehnologija je naš način korišćenja tehnologije. Taj način može biti dobar ili loš, ali isto tako tehnologija može, u nekoj doglednoj budućnosti, izmaći ljudskoj kontroli. Setite se: pojava fotografije smatrala se smrću slikarstva, pojava interneta krajem štampanih medija i tako dalje. Zapravo svaki novi medij pokazuje unutrašnje granice prethodnog.

Naša linearna logika napretka najčešće pretpostavlja isključenje prethodnog i marginalizaciju onog paralelnog: da nije tako, ne bismo „zaboravili” da smo deo prirode i ne bismo se prema njoj odnosili na način na koji smo to do sada činili. To ne znači da se treba militantno okrenuti onoj ideologiji koja se temelji na nekom fantazmu „prave” ili „prve” prirode. Možda je „tehne” naša sudbina, možda smo mi bića osuđena na tehnologiju, ali to još nismo u stanju da prihvatimo. Kako će stvari stajati u budućnosti zavisi od toga kako budemo čitali simptome koje nam priroda isporučuje i kako se budemo prema njima odnosili. Danas to vidimo u raspravama o klimatskim promenama, zelenim tehnologijama i sl. Žestina ovih rasprava najavljuje radikalnu promenu u režimu rada kapitalističke mašine. Da li je „ekonomska kriza” u koju smo upali zahvaljujući nezasitoj pohlepi japija sa Wall Streeta tek nešto prolazno ili početak promene u radu pankapitalističke mašine – ostaje da vidimo.

Zastupate ideju da iz društva nadziranja prelazimo u društvo kontrole? U čemu je razlika?

To je teza francuskog filozofa Gillesa Deleuzea koja, čini mi se, otvara mogućnost kritičkog promišljanja promene u kojoj danas živimo. Moglo bi se reći da u društvu nadziranja imate jednostavnu formulu a to je: nametnuti određenoj grupi ljudi određenu vrstu ponašanja. Foucault je to analizirao u knjizi “Nadzirati i kažnjavati”, pokazujući kako se formirao taj novi mehanizam vlasti i kako je različitim segmentiranjima, svrstavanjima i numerisanjima stvarano društvo nadziranja. Panoptička mašinerija, kako je opisuje Bentham, za Foucaulta postaje dijagram rasporeda sila koji može da bude primenjen na čitavo društvo. Subjekt je neprekidno nadgledan, ili barem veruje da stalno neko može da ga vidi. Nadgledani imaju ograničenu međusobnu komunikaciju, ili je uopšte nemaju: oni su uvek objekt, a nikada subjekt u komunikaciji. Tu imate mehanizam vlasti koji zapravo minimalno koristi silu u klasičnom smislu, već zahvaljujući nadziranju i disciplinovanju, koje je interiorizovano, vlast uspeva da kontroliše masu. Društvena mašina neprekidno produkuje neke granice i kalupe. To smo svi mi prošli: kad dođeš u školu oni ti kažu da nisi više kod kuće, da važe nova pravila. Kad odeš u vojsku, kažu ti kako nisi više u školi i opet moraš da učiš nova pravila. Dakle, uvek imate boksove i kalupe sa posebim pravilima i novim jezičkim igrama.

U društvu kontrole, koje po sudu Gillesa Deleuzea smenjuje društvo nadziranja, s druge strane, granice između modula se zamagljuju. U knjizi “Informatička bomba” (The Information Bomb) Virilio navodi zgodan primer kada je Klinton izjavio na početku svog drugog mandata da za SAD više nema razlike između spoljne i unutrašnje politike. Granice koje su do juče postojale i bile podrazumevane, sada su blurovane. Tako više nemate ni granicu između privatnog i javnog. Sve što smo imali kao granice, počinje polako da se zamagljuje. Rezultat je da se vama kao subjektu u društvu kontrole čini da vas više niko ne ograničava, da ne živite više u tom društvu nadziranja, ali suštinski ste ograničeni password-om. Gde god hoćete da idete vi morate da imate password koji možete zamisliti u najširem smislu.

 

Kalupi društvene mašine

U srcu nadziranja je „pogled” drugog, a u srcu kontrole je kod s password-om. Nemate više module i kalupe, već neprekidne modulacije, permanentne promene i varijacije. Ako u društvu nadziranja sve započinjete ispočetka, u društvu kontrole ništa ne završavate. Može se reći da je subjekt doveden u paradoksalnu situaciju. On svoju privatnost – finansijsku, intelektualnu, političku, seksualnu – menja za sigurnost. Što više bude ustupao svoju privatnost, to će neka instanca, nastala iz umrežavanja moći, više garantovati neki stepen sigurnosti. I to je ta promena sa kojom ulazimo u dvadesetprvi vek.

Gde je mesto umetnosti u 21. veku? Kako će ona izgledati u 21. veku?

Čini mi se da umetnost na početku novog milenijuma nema neko privilegovano mesto kakvo je možda imala u modernoj. Iz toga ne sledi da odmah treba upasti u onaj diskurs o kraju umetnosti. Naprotiv, treba eksperimentisati sa novim strategijama otpora, novim kritičkim alatima, posebno ako se ima u vidu promena u režimu rada pankapitalističke mašine. Umetnici su postali nomadi jer sve više u radu s klasičnim umetničkim institucijama prolaze kao Romi u Evropskoj zajednici što je prvi simptom pojavljivanja tih drugačijih strategija. Čini se da je ideja – problem kojim se umetnik bavi, pitanja koja postavlja – daleko važnija nego medij u kojem realizuje svoje delo. Medij je imanentan problemu kojim se bavi, tako da u nekom momentu to može biti video, u drugom ulje na platnu, u nekom trećem, u bliskoj budućnosti, VR, hologram…

Ako je to postajanje nomadom odlika umetnika u novom milenijumu, onda to znači da se on isto tako kreće u različitim registrima, od političkog do nekog društvenog ili „estetskog”. Te nove sklopove, umetničke radove, intervencije i sl. koji nastaju iz ovakvih kretanja isto tako je potrebno kritički promišljati na nov način, s novim i drugačijim kritičkim alatima. Hoću da kažem da, ukoliko kritika nastavi da koristi hladnoratovski diskurs u multiporalnom svetu, mnogo toga joj već unapred izmiče.

U kom su odnosu vaša filosofija i bavljenje vizuelnom umetnošću, kako se dopunjuju? Smatrate li sebe pre filosofom ili umetnikom?

Pripadam generaciji umetnika koja je započela u SKC-u sedamdesetih godina da se bavi konceptualnom umetnošću. To je ona linija u umetnosti koja je sledila dišanovski pristup da je potrebno „sliku vratiti umu”, da umetnik mora imati ideju. Iza ovakvog pristupa leži onaj avangardni diktum po kojem je svaki umetnik i vlastiti teoretičar. I filosofija i umetnost imaju neki svoj ritam koji pokušavam da uhvatim, tako da se u različitim intenzitetima nadopunjuju i prepliću. To je neprekidno eksperimentisanje, bez fiksnih modela i gotovih formula, nomadsko kretanje u traganju za smislom.

Bili ste na mestu glavnog urednik časopisa New Moment. Sada uređujete Art ediciju u Geopoetici i odgovorni ste za dizajn knjiga. Kakve ideje želite da plasirate kroz dizajn?

Za mene je dizajn neka vrsta mosta između umetnosti i tehnologije. Kako se poslednjih godina i umetnost i tehnologija ubrzano menjaju, tako i dizajn dobija drugačiju ulogu. New Moment je bio eksperiment koji je uspeo da objedini veoma mlade ljude i veoma iskusne, gotovo kao dadaistička reakcija onih drugačijih, na haos u kojem se društvo nalazilo sredinom devedesetih. Danas mi se čini da je to bila ideja prvih brojeva New Momenta, barem onih u kojima sam učestvovao. Na drugoj strani, Geopoetika je mala izdavačka kuća koja nastoji da o svakom detalju, koliko je to moguće, vodi računa, od uređivačke politike do izgleda knjiga. Čini mi se da je od trenutka kada smo je osnovali, nas nekoliko prijatelja, ona uspela da se u tome dosta razlikuje od ostalih izdavača.

Šta mislite o situaciji sa knjigama kod nas, kakva je budućnost izdavaštva?

S pojavom elektronskih čitača, priča o knjizi i izdavaštvu uopšte, počinje radikalno da se menja. Velike internet prodavnice, poput Amazona, prvi put su prodale više elektronskih knjiga nego štampanih. Za očekivati je da će taj trend biti nastavljen, kao i da će izdavanje knjiga dobiti neke nove forme, od izgleda i distribucije do prodaje. To se posebno odnosi na generaciju koja dolazi i za koju internet više nije „new technology”. To ne znači da će knjiga nestati, već da će se mnogo toga promeniti. Mislim da mi u tom pogledu nismo nikakav izuzetak.

Promene u društvu ostavljaju traga i u našim privatnim životima. Kako vi, kao roditelj, razmišljate na tu temu, koja je vaša „filosofija” po pitanju vaspitavanje deteta?

Kad dobijete dete shvatite da je taj „mali čovek” od prvog trenutka ravnopravni član jednog odnosa, a ne „obaveza” ili nešto spram čega zauzimate nekakvu metapoziciju, tipa, „sada ću da ti kažem”. Dakle, nemate nikakvu „filosofiju”, već učite jedni od drugih kroz zajednički život. Ne verujem previše u onaj frojdovski trougao sa podelom uloga, mama-tata-dete, već u troje ljudi koji se vole i poštuju u svojim različitim putanjama i interesovanjima u jednom zajedničkom odrastanju. To pretpostavlja mnogo tolerancije i podrške, ispravljanja u hodu, jednom rečju – uvažavanje drugog, uprkos svim „udarima realnog”.

……………..

Razgovarao: Nikola Pešić za magazin Sensa, januar 2011.
photo credits Dalibor Danilović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *