fbpx

I AM LOVE, it is all about the journey, not the destination

– Čula sam da ću se, ukoliko se malo družim sa tobom, udati ili ostati u drugom stanju. Ili jedno i drugo. Je li to stvarno? – pita me egzaltirano prijateljica koju dugo nisam videla, a pokušava da se povrati nakon raskida dugogodišnje veze. Smejem se, ali po njenom izrazu lica vidim da je skroz ozbiljna. Našle smo se na kafi. This is a serious subject, za nju.

– Spektakularno dobro zvuči, hvala ti, ali to je samo pogrešno tumačenje, možda ćeš, ako se družiš sa mnom – otkriti šta je ono što najviše želiš. A neke su želele da se udaju ili dobiju decu, to nema mnogo veze sa mnom. Isto tako i neki muškarci. Drugi su pokrenuli svoje poslove, otvorili restorane, ozdravili, smršali, preselili se, snimili film, napravili karijeru o kojoj su oduvek sanjali a nisu imali hrabrosti da započnu. Neki su rekli nekome ne, neki su rekli da. Neki od njih se uopšte više ne druže sa mnom, ali sam sigurna da idu svojim putem. Kad pogledam ovako film unazad, fakat radim „neprimetni coaching”. Možda sam nekog pritisla, nekog zveknula, ali, kad pritisneš narandžu, šta izađe iz nje? Sok od narandže. Kad pritisneš čoveka, šta izađe iz njega? – pa ono što je u njemu samom. Ponekad, dok dođemo do onog najboljeg, kopamo i kopamo… kroz bes, tugu, traume, pa opet bes, ljutnja, krivica, zavist, sumnja, stid, i mrze me i vole me, i odbacuju pa se vraćaju, iznova i iznova dok slojevi i slojevi kojima smo pokrili i sakrili najbolji deo sebe ne odu. Vidiš, samo projektujem tvoju sliku, šta je ono što ti želiš? Svako od nas bira sam život koji će živeti. Energija ide kuda ide naša pažnja. Hoćeš da se igramo malo? Hajde da zamišljamo šta bi bilo kad bi bilo… da otputujemo u budućnost?

Ti mu onda dođeš neka čarobnica – ona je nežno biće koje veruje u bajke.

– Ne, samo se igramo malo sa Vremenom. Prema nekim teorijama naša budućnost se već desila, što će reći da ti negde znaš šta će se dogoditi, samo prihvataš ono što dolazi. No prema nekim drugim, tako što saznaš budućnost, možeš da je promeniš. Vidiš, mi svi imamo svoje vremenske mašine, a samo ih maštoviti koriste. Tvoje svesno i nesvesno putuju zajedno, dok svesno ispunjava želje nesvesnog.

– Čekaj malo, kako smo sad opet došli do spiritualnog?

– Sve naše želje su duhovne prirode, i karijera i stanovi, i žene-muževi, deca, avioni, kamioni… sve naše želje jesu potraga za ljubavlju. Sve što čovek želi jeste da voli i da bude voljen, samo što smo istrenirani da sve to moramo da zaslužimo time što ćemo postati bogati, slavni, uspešni, dobri, poslušni, zgodni, mršavi, guzati, sisati, lomni u struku… kako god to zvali – u pozadini svega stoji jedna želja. Da budem iskrena, ja obožavam žene, možda sam i biseksualna, nisam nikad razmišljala o tome, but nevertheless… žene su superiorna bića, ali, dok to ne shvate i ne prihvate same, pravi su pain in the ass. Postoje dve priče, ona o žabi koja je upala u mleko i, dok su sve odustale od plivanja i udavile se, jedna je mahala nožicama sve dok se oko nje svet nije pretvorio u maslac. Druga je isto o ljudima koji se dave, panični plivači su se udavili, a oni koji su pustili da ih struja vodi, nakon nekog vremena more ih je samo izbacilo na obalu. Prema prvoj, samo istrajni menjaju svet, a prema drugoj, jasno ti je – go with the flow.

– Želim da se osećam voljena. Da se nekome dopadam ovakva kakva sam.

– A da li se ti sama sebi dopadaš, voliš li ti sama sebe, ove tvoje preslatke butkice i zaobljeni stomačić u paketu sa tvojim prefinjenim znanjem i manirima?

– Što me maltretiraš sad, pa kad bih smršala i bila tako sva sređena i mačkasta, sigurno bih se dopadala muškarcima kao što se ti dopadaš ovome preko puta nas što ne skida pogled sa tebe. Sve vreme.

Ima ona odlična izjava Olje Bećković i ja se sama sebi sviđam. Srećom, ja uopšte ne radim stvari da bih se dopala drugima. Svako ima pravo da mu se ne sviđa to što radim, pišem, govorim, stvaram… Slobodna volja. Sloboda je besplatna – kaže Castaneda.

– Ćuti, nek zvuči makar kao da ti je neko potreban. Znaš kakvi su muškarci…

– Ne znam kakvi su. Ja isuviše poštujem muškarce da bih igrala bilo kakve igre sa njima.

Za boga miloga, bog ti je dao ovo vreme na poklon da upoznaš samu sebe i svoju snagu, a ti samo kukaš. Šta je ono što zaista želiš? Imamo li mi nešto korisno da uradimo sa našim životima, ili ćemo stalno da pričamo o muškarcima? To je tako dosadno. Svako igra svoju dramu kontrolisanja. Svaki odnos počinje kao iluzija. Ti projektuješ na njega svoje želje, on na tebe. Sve ljude gledamo kroz sopstvenu prizmu svog vaspitanja, verovanja i naših vrednosti. Procenjujemo, ocenjujemo, optužujemo… sve kroz sopstvenu prizmu. Tek nakon nekog vremena ljudi mogu zaista da vide i osete osobu pored sebe, ne mora neminovno takvo otkriće da vodi raspadu. Kad te neko poznaje a ipak ti je prijatelj – to je onda veza. Mi ljude ne vidimo onakvi kakvi su, vidimo ih kakvi smo mi sami. Svi tvoji strahovi, brige, sve što te muči oko veza, izbaci, promeni, prihvati… otkrij svoje obrasce, svoju dramu kontrolisanja, čitala si “Celestinsko proročanstvo“… ako nisi, please do, i nakon toga, opet će svaka osoba koju sretneš biti tvoja projekcija, ali biće najbolja verzija tebe. A ti želiš najbolje za sebe, zar ne?

– Ti ne primećuješ koliko se On trudi oko tebe – skreće mi pažnju na situaciju. Imamo dve paralelne radnje koje se odvijaju u ovoj našoj maloj drami. Nas dve i nas dvoje.

– Svako ima pravo da mu se sviđam, a ja sam samo jedna žena – smejemo se zajedno, jer to ipak zvuči uverljivije nego kad kažem ja sam samo nežna žena. Nemoj toliko da brineš, opusti se, zabavljaj se, uči, igraj se, ne shvataj stvari previše lično niti previše ozbiljno. Šta ako je sve što znamo pogrešno? Svaki partner je pravi, u određeno vreme i na određenom mestu, svaki nas uči nečemu – o nama samima. Čak i kad te najviše povrede, zapravo rade to jer smo mi to tražili. Sećaš se one emisije You asked for it iz našeg detinjstva. E sad, to je nešto najteže za prihvatanje. Sopstvenu odgovornost. Nemaš koga da optužiš. Dobila si jer si ti to tražila. Mi svi imamo programe i obrasce po kojima funkcionišemo, zašto mislimo da smo bolji od mašina. Čovek je odavno postao mašina. Kultivisanje, civilizovanje, zakoni, propisi, regulative, sve je to neka vrsta dresure. Osvešćivanje i usklađivanje sa našom prirodom i našim nagonima to je nešto drugo. Evolucija nije ono o čemu su nas učili. Sometimes you have to loose yourself to come to your senses.

Probudi se! Sećaš se filma “Bladerunner“, u kome se replikanti, čovekoliki roboti, pobune, besni su zato što imaju određeni vek trajanja, traže ko ih je napravio, besni su na oca, besni su na čitav svet… oni su kao probuđene, nekim čudom osvešćene mašine, povređene i besne jure svetom tražeći nešto, u potrazi, pritom uništavajući planetu. Da li vas ovo podseća na nešto? We are all robots. Mi smo svi samo mašine, replikanti, ukoliko se ne pobunimo i potražimo sopstveni navigacioni sistem. Život je zapravo potraga za onim ljudskim u nama. Human in human being. Neko to shvati na kraju – „All these moments will be lost in time, like tears in the rain” – ali sve se dešava sada… sada možete postati humanoid.

The love you take equals to the love you make. Znaš i sama da je onima koje je najteže voleti ljubav najpotrebnija. Ali mi tako brzo odustajemo, jer on me ne voli… bullshit, ne voliš ti sebe. Godinama slušam žalopojke, on me ne voli, prestao je da me voli, plašim se da me neće voleti… Sve pogrešno. Ti si ta koja ne voli. Sve je uvek o nama, a da li znaš šta je san onog tvog bivšeg partnera? Ili si sve pretvorila u kukanje ali on mene ne voli… bu-hu!

– Kad me izbombarduješ tako brutalnim pitanjima… A koga ti voliš? – izađe iz nje samosažaljenje, koncept žrtve, bes, ali i malo prkosa u vidu pitanja.

Prva stvar, ne upoređuj se sa drugima. Recept za propast. Druga, za tvoju priču totalno je nebitno. A treće, well, I dont believe in love. Not that kind of romantic love. – i susretnem se sa njenim skamenjenim izrazom lica. Ona plače, a ja sad moram još jednom da objasnim, vidi „Svaki odnos je iluzija…” – u nekom trenutku shvatim da me slušaju svi za stolovima oko nas. Valjda nema ništa zanimljivo na njihovom programu.

Mi se ili trudimo previše, ili se ne trudimo uopšte. Ono što ti tražiš jeste neka mladalačka ljubav, ona koja te zanese, od koje poletiš, dobiješ krila, a simbol za takvu ljubav je leptir. Leptira teško možeš da uhvatiš, čak i kad ga juriš. Ali, ako se zaigraš nečim drugim, možda će te jednog dana iznenaditi. Usred belog dana. Usred radne nedelje dok ste potpuno u svom filmu, planu snimanja i broju reklama, u razgovoru tj. „neprimetnom coaching-u” sa drugaricom, između dve epilacije, mezoterapije i frizera, u kafeu gde dolazite svakog dana na kafu sa sojinim mlekom, pojaviće se neko čiju ćete energiju osetiti u moru robota obučenih u odela. Neko ko vibrira na frekvenciji toliko drugačijoj, čije prisustvo izaziva leptiriće svugde u vazduhu. Sedeće preko puta vas, sa bedžom Nikole Tesle, bradom od tri dana, pametnim pogledom i idejama kako da promeni svet koje će zapisivati u svoj mali crni planer. A onda će na odlasku da vam priđe i traži vaš kontakt, jer… imate mnogo zajedničkih tema. Svi oko vas će zanemeti, a potom postaviti statuse na svoje FB stranice: just witnessed a love at first sight at local coffee shop. Leptir je mahnuo krilima, a negde se desio zemljotres. Ja mislim da je osnov svake drame sukob – slušam sad Sergeja Trifunovića kako briljira u nekoj emisiji i potpuno mi se ubacio u priču. Jeeee, golub je pizza! Baš nas je prosvetlio, tako mi i treba kad palim TV dok pišem, no bez sukoba u ovoj priči i u svim našim pričama neće biti ni drame. Mora da postoji razlog zašto se pojavljuju zajedno… i sukob i drama? Onda mi još zvoni mobitel, moj prijatelj čovek koji jasno vidi i oseti kad god sam u nekom problemu ili kreativnom haosu. Zove me da mi ispriča jedan vic.

Znaš kako se pozdravljaju dva čarobnjaka? Vidim ti si dobro, nego kako sam ja?

Istina, mi najmanje možemo da vidimo sebe. Zato su nam potrebni drugi ljudi. I sukobi i drame i sve naše iluzije.

„Moramo da pronađemo drugu reč za čarobnjaštvo”, ubaci mi se i Castaneda u pravom momentu. „Ona je previše mračna. Povezujemo je sa srednjovekovnim mračnjaštvom: ritualima, zlom. Ja više volim reči ’ratništvo’ ili ’navigacija’. To je ono što čarobnjaci rade, oni plove, putuju.” Na putu sreću i prepoznaju se sa zgodnim momcima van vremena i prostora sa kojim imaju zajedničke teme. To je bio taj savršen trenutak. Zapisujem ga da ne bi bio lost in time, kao nečije suze na kiši. Dok su dvoje u sukobu, paralelno se uvek dešava još neka radnja i uvek se pojavi neko treći… zbog svih naših zajedničkih tema.

Tamo negde van vremena i prostora gde žive svi moji omiljeni muškarci, počelo je slavlje. There must have been an angel playing with my heart.

I AM LOVE. There. I said it. I mean it. I am here to represent it.

………………..

Žana Poliakov za magazin Elle, priča je postala deo kolekcije romantičnih priča koja se zove Romantično resetovanje, Vulkan 2016.

Photo by Sweet Ice Cream Photography on Unsplash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *