fbpx

Apsolutnih 100%

Slavimir Stojanović je jedan od najpoznatijih bgd dizajnera koji je karijeru započeo i gradio radeći sedam godina kao kreativni direktor u Steam Bates Saatchi&Saatchi agenciji. Svoj kreativni potencijal nastavlja sa bazom u Sloveniji. Ima 34 godine i prepoznatljiv fenomen redukovanih, jednostavnih, minimalističkih u pristupu i uvek duhovitih i vizuelno komunikativnih rešenja. Tokom devedesetih u Beogradu bio je jedna od gradskih atrakcija u tzv noćnom delu dana kako on sam naziva taj period svoje (ne)produktivnosti.

Stojanović is currently working as a Senior Art Director for Arih Advertising Agency, one of the hippest and heavily design-led in Slovenia. Always keeping one eye on the West, he is perfecting his style, making it even more global and never losing a drive for cutting edge experimentation. The fact that Stojanović was able to produce such a fantastic portfolio amidst one of the commercially harshest environments in Europe is testimony to his power of creativity.”(Graphis magazine No. 336)

Povlačeći paralelu Beograd – Ljubljana, Slavimir kaže: – Da demistifikujem čitavu priču, ja sam živeo u ubeđenju da će me neko otkriti na ulici i shvatiti koliko sam ‘fenomenalan’. ali sam tek u poslednjih par godina shvatio da moraš da znaš ljude, kvalitet je samo odlična baza a onda kreće socijalni mingling. Svi te zovu zato što si ‘fenomenalan’ i talentovan, tačno je, ali i zato što si na pravom mestu u pravo vreme …zbog energije koju trošiš radeći na sopstvenom PR-u.

Projekat Futro, timska produkcija Ivana Ilića i njega samog je u neku ruku deo tog PR-a.

– Futro je kreativni perpetum mobile. Upada u oči. Fan mail koji dobijamo je čudesan. Ali Futro je i posledica moje frustracije dnevnim komercijalnim poslovima i privatnim tržišnim poslovima, kompletnom industrijom prestižnih poslova, i nekih koji su bili promotivni za agencije u kojima sam radio. Futro od jula postaje I zvanicno firma koja se bavi produkcijom ideja u domenu vizuelnih komunikacija. Futro je podeljen na dva dela: komercijalni rad I eksperiment, koji jedan drugog inspirisu I upotpunjuju.

– U Sloveniji radim puno radno vreme, u Beogradu to je bio noćni deo dana obično. Sada se radi, money talks.

Prihvatam da moram da radim zbog svog životnog standarda, a onda duša pati … (smeh), šalim se, sve tržišno orijentisane poslove čini mi se da dobro radim, duhovito, smešno, zabavna je i sama produkcija ali time nisam uvek sasvim zadovoljan. Futro je eksperiment, prelazi liniju između dizajna i umetnosti. Ta tanka linija između kreacije i potrebe je ono što me trenutno zaokuplja, izvlačenje esencijalnih kvaliteta i, naravno, sve više me zanima autorski deo moje ličnosti. Sada radim knjige, moje knjige.

kako gledaš na beograd sad? – to sad je bilo tad 2003. godina

Imam tipičan sindrom gastarbajterski, želim ljude iz nekadašnjih događaja, neke događaje ali odnos prema radu mi najviše smeta. Ljudi koriste 20% svog talenta. I sam sam bio takav, ne stidim se da priznam, do 30 sam dao svojih 30% i to je bezveze osećaj. Stvarno mora da se radi svakog dana jer samo takva disciplina proizvodi rezultate. Postao sam strog prema sebi, moj hedonistički deo ličnosti je bio dosta dominantan dok sam živeo u Beogradu, sad pokušavam da se ‘zauzdam’ (smeh).

– Radim svakog dana i ne malo. Od jutra do oko 6, kad sam umoran, do 8 kuliram, a onda sedam za kompjuter kod kuće i radim do 2 noću. Dnevna tenzija za poboljšanjem sopstvene kreativnosti rađa ekstremne situacije i projekte kao što je Futro.

Futro radim sa Ivanom Ilićem. On je umetnik koji je više dizajner, a ja sam dizajner koji je više umetnik, tako imamo preklopljene afinitete. Ja imam veću produkciju jer sam živčan a on se rodio na bensedinima. Ja imam agresiju a on je artikuliše. Komplementarni smo. Našli smo se. Futro, istina, ima underground notu ali ja to ne bih radio da ne očekujem nešto od toga. Ivan ponekada forsira stvari koje niko živ ne može da razume – to ja sad govorim kao fudbaler! ( smeh). On gura u maglice, jer tako funkcioniše ta scena i to me uvek nerviralo kod arta. Šta si hteo da mi kažeš? Da li sa formom? Da li je i ako je čujem, tako reagujem na konceptualnu umetnost, imam sluha ali tu postoji problem artikulacije. Dolazim iz advertajzinga i po meni forma mora puno da kaže već sama po sebi. Zato je čitav projekat Futro procvetao nakon relativno kratkog vremena. Imam preveliku želju da zabavim i od tih pričica hoću knjigu da napravim, na to svi reaguju… 20.000 mejlova i reakcije na priče, što je negde idealna kombinacija autorstva i dizajnerske ličnosti.

Budućnost Futro projekta je u njegovoj materijalizaciji u svakom smislu te reči, knjiga, izložba (Ljubljana, Beograd, Pariz, London) i tendencija da se komadi/radovi prodaju. Imao sam izložbu u Parizu, razni eksperimenti, ušli ljudi u galeriju i kupili radove – znači nije nemoguće.

Svi veliki magazini The Face, Vogue, Wallpaper, vezani za nove vizualije itekako prate šta se dešava na sceni i ovakav eksperiment je moguće prodati jer oni imaju vizuelno osvešćenu klijentelu, thisisamagazine.com izdaje svoje compendiume na svaka 4 meseca, kao štampano izdanje, tiraž je porastao za 400 posto… ili Wallpaper te zove i kaže dajte svoje grafike da ih slikamo uz Capellini nameštaj i Prada cipele, nije fashion naša želja već eksperiment tamo može da se proda. To je jedan od retkih ventila za ljude kao što sam ja. The Designers Republic su imali izložbu u Ljubljani, a oni su primer za state-of-the-art veštinu pravljenja branda niodčega. Idealna formula uspeha.

kada si pročitao knjigu No logo, da li se promenio tvoj odnos prema brandovima?

U Futru se nalaze elementi ‘No Logo’ knjige i ideje, u sebi imam ogromnu količinu sarkazma i Futro se na tome napaja …negde objašnjava zašto. Ali nije se promenio moj odnos prema brendovima. ja sam dizajner koji je slab na stvari koje dobro izgledaju. Nisam antiglobalista i nisam hipik, odrastao sam u liberalnom socijalizmu i bilo mi je bitno da dokazujem da nisam isti kao ostali. Svi smo različiti. Nismo svi jednaki. Svestan sam sopstvenog dualizma povuci-potegni stanja, hoću lakosta majice i bmw, a istovremeno popljujem život i komodifikaciju. Ali, svi negde teže da žive visokim standardnom, ili da dovoljno zarađuju jer ih novac oslobađa. Tek poneki odlaze u šumu.

zar ti se ne čini da ljudi sve više postaju svesni sopstvenog mesta u celom univerzumu, drugačije se odnose prema svom telu, prema sopstvenoj duhovnosti, obrazrivije jedu životinjsko meso…

…da ne bih prestao da jedem meso, napravio sam futro. Jer, zaista, kad malo porazmisliš, vidis da nešto nije u redu, svakom, ko ima malo mozga u glavi, ide na nerve Amerika. Pokušavamo da idemo nekim putevima uspeha po standardima Zapada, naravno, da bi nadoknadili izgubljeno vreme i zadovoljili neke potrebe ali da bi bilo dobro našoj deci. Znaš da standard nije toliko važan, nego kakav si ti čovek, ali ipak grabiš… i onaj ko uspe te dve stvari da iskombinuje taj je pobednik.

Mentalna ventilacija koju sam imao ovde u Beogradu, u Sloveniji trošim radeći Futro. Tu iz mene izlazi sakrazam, puno sarkazma i nešto priča. Kritikujem to društvo a hteo bih da dobijem Oskara ( smeh). Verujem da su svi ozbiljni ljudi takvi, u konstantnoj borbi, tenziji, ambivalenciji…u procepu se nešto stvara. Sličan primer je opisan u romanu 99F Frederica Beigbedera, koji toplo preporucujem.

a da se sutra reše svi problemi ovde, da li bi se vratio?

Ne bih se vratio da živim ovde iz prostog razloga što mentalitet nije samopregalački. Moraš sam da se ubiješ od rada, rada na sebi. Svi znamo da nam to treba i primećujem po pojedincima da takvi i jesu i to su uglavnom moji prijatelji. Ali, na žalost, većina ide oblivion stazom a to su potezi alkohol, droga, trave da bi zaboravili, utrnuli, negde otišli … Nije problem što nema para, para nema zato što neko neće da radi kako treba. Uvek neko nešto zezne, taj čuveni Neko, nekome se nije radilo.

Nema discipline. Mora sve 100 posto. Ako nema toga onda ne zaslužuješ i ne dobijaš uspeh.

Znam da mnogi mogu da mi prebace: ma šta vi, dodjete nostalgični onda nam serete mi imamo potencijal, … pa kad će da krene onda već jednom?! Potencijal da, ali 20% daju od sebe i što je najtužnije niko te i ne tera da daš više. Brzo se popneš na vrh a onda te to upropasti. Kod sportista to vidiš, pobede i popnu se na pijedestal da im uruče medalju. Dok ljudi od duha brzo zadovolje potrebu da su se distancirali od mase. Mi negujemo taj kult heroja i antiheroja, u tome smo …(i-ha-ha pokret rukom) …i na to se navuku svi mladi, ja sam bio deo toga. Iživljavanje ideala heroja; mrdnem prstom, ono u novinama, to je ubilo moju kreativnost. Morao sam da odem i da se resetujem i sve ispočetka, zajedno sa samim stavom prema životu i radu. I to mi je bila sudbonosna odluka.

da li ti misliš da je odavde nemoguće graditi internacionalnu karijeru?

mora da putuje i koristi sve mogućnosti Interneta. onaj ko želi internacionalnu karijeru ne sme da se savija. Trenutno, puno vremena trošim na internetu. To je način kako smo počeli da razvijamo naš art dizajnerski brand – Futro. Mailing liste su pravo blago. Na primer, putem openremonta je puno ljudi videlo sajt i sve se bazira na tim ličnim odnosima u početku, tebe znam pa ti pošaljem mejl, a ti onda na listu i raznim drugim ljudima…to je sve ogromna ušteda vremena i novca u odnosu na pravljenje izložbe, pa kataloga, pa dok pozoveš sve ljude… ali sve ovo još u kombinaciji sa internetom je pravi recept.

piratski softver u sloveniji?

Ja sam potpisavši ugovor dobio ceo potreban paket na svoje ime, tako da su mi čiste i savest i duša, jedino imam problem sa fontovima, neke kupujem, a neke sam doneo iz Beograda (smeh)… to se tako kaže. A muziku kupujem, ja sam jedini od ljudi koje poznajem, štedljivi slovenci, koji kupuje redovno muziku, a onda pekara radi, te svi od mene presnimavaju.

Ono što me fascinira odavde je hip hop scena. Najveći front kreativnosti ovde, ništa drugo nije toliko relevatno. TV Pink je, naravno, atrakcija u Sloveniji i moji drugari sa fudbala traže da im donesem tu muziku, ali to je na nivou italijanskih kvizova, gledaš i ne veruješ … relevantan je kritički nastup hip hop bendova. Sve sam diskove kupio, nosim i delim i šaljem na emisije. Pametni tekstovi sa ulice i odlična produkcija.

ne skidaš muziku sa Mreže?

Ne, ne umem (smeh). Nisam neki hakerski tip, kompjuter mi samo ubrzava ono što sam zamislio. Moji radovi su asketski zapravo zbog moje lenjosti. To sam majstorski izveo i po tome sam poznat, da sa malo kažem puno. Sve je to zato što me mrzi da otvaram photoshop i da ređam lejere… pa onda 6 sati radio sliku, ma idi, treba da se pojede nešto, da se sedne u neku bašticu…

da očekujemo film o tebi uskoro?

Pre film o mom bratu koju guli kaldrmu. On je čovek Beograda idealan za film. Čime se bavi – on je Beograđanin. To je zanimanje. (smeh) … presipa iz šupljeg u prazno.

www. slavimirstojanovic.com

Sajt će uskoro biti podeljen na work i play, play je Futro. Futro redizajn i gomila novih stvari i futro book jer konkretna stvar, kad je u ruci, je daleko relevantnija. Ako radimo na 3 nivoa: knjiga, izložba i internet. to je formula za uspešno kreiranje našeg branda.

 

da li je moguće biti originalan danas?

Retki su privilegovani da smišljaju. To je veliko filozofsko pitanje. Verujem u relevantnost poruke koju šalješ ako je postavljena na dobrom mestu…onda je ona originalna. Jer sve što je oko ideje definiše njenu originalnost.

Internet stvara novi environment za ideju gde poruka pluta na vise pontona, preklapaju se vizuelna umetnost i advertajzing, ideje su ponekada toliko skrivene, kao rešavanje rebusa. Ideje plutaju dok ne dodje trenutak za njihovu primenu, promenom konteksta moraš da pogodiš trenutak. ‘Hvatanje vremena’ ili relevatnost je ono što je bitno danas. Naš rad ponekada ide u kontekst socijalnog angažmana, možda je neko kombinovao nagomilano đubre i stondirane klince u toaletima, ali ne na ovakav način, i to onda postaje relevantan projekat. ‘Sony walkman’ je bio lako shvatljiv rebus, minimalizam i forma, plus kombinacija sarkazma, ali u poslednje vreme neki od plakata koji osvajaju nagrade imaju poprilično skrivene poruke. Recimo za Hustler magazin: vidimo samo torzo tipa koji stoji, obučen, sa kratkim rukavima i tek kad malo bolje pogledaš vidi se da mu je za mikron jača desna ruka (smeh). Ali znaš koliko treba da prođe da bi shvatio; faza ‘kakva glupost, ništa ne razumem’, preko ‘kako sam glup, ništa ne razumem’…i onda, ‘au, jebote, vidi mu ruku’! Pa, to je art.

Vizuelne stvari koje ne prenose emotivne poruke ništa ne znače, a značenje dobijaju zahvaljujući trenutku, obrazovanju i širokom pogledu onoga ko ih posmatra. Značenje leži u onome koji gleda.

 

………………..

razgovor zabeležila Žana Poliakov, 12% hidrogen
Beograd, Dunavski kej, 27. maj 2003, 10:00 AM

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *